Energetski sektor Srbije postao je ključni deo procesa pristupanja Evropskoj uniji, ne samo zbog usklađivanja sa zakonodavstvom, već i kao praktičan test regulative, institucionalne nezavisnosti i ekonomske otpornosti. Oblasti kao što su energija, konkurencija, klimatska politika i državna pomoć se prepliću u elektroenergetskom sektoru, čineći njegovu efikasnost pokazateljem šire kredibilnosti Srbije u procesu pristupanja.
U okviru svoje strategije, Srbija je usvojila Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan, koji obuhvata period do 2030. godine s dugoročnim ciljevima do 2050. godine. Plan predviđa da 45 procenata električne energije dolazi iz obnovljivih izvora do 2030., uz obaveze o poboljšanju energetske efikasnosti i smanjenju emisije gasova staklene bašte, u skladu sa ciljevima EU. Izmene zakona o energiji i zakona o obnovljivim izvorima energije su uglavnom preneli ključne elemente EU zakonodavstva, uključujući otvaranje tržišta i odgovornost za balansiranje.
Sa stanovišta EU, ključno pitanje više nije formalna usklađenost, već kredibilitet implementacije. Srbija je članica Energetske zajednice i postigla je relativno naprednu poziciju u pogledu transpozicije u poređenju sa regionalnim partnerima. Međutim, procene pristupanja sve više se fokusiraju na to da li tržišna pravila funkcionišu bez političke intervencije, da li regulatori i sistemski operateri deluju nezavisno, kao i na to da li formiranje cena odražava stvarnu dinamiku ponude i potražnje.
Integracija tržišta predstavlja ključni korak ka pristupanju. Srbija se priprema za spajanje dnevnog tržišta struje sa Mađarskom i Bugarskom, koje je planirano za kraj 2026. godine. Uspešno spajanje bi integrisalo Srbiju u arhitekturu EU cenovnih zona, poboljšavajući likvidnost, transparentnost i efikasnost prekogranične trgovine. Takođe bi smanjilo izloženost budućim merama vezanim za emisiju ugljen-dioksida kroz demonstraciju funkcionalne usklađenosti sa unutrašnjim tržištem struje EU.
Sistem proizvodnje električne energije u Srbiji još uvek se oslanja na lignitne termoelektrane, među kojima se ističe kompleks Kostolac sa više od 1.000 MW instalirane snage. Ova zavisnost pruža stabilnost osnovnog opterećenja ali otežava dekarbonizaciju i povećava kapitalnu intenzivnost tranzicije. Institucije EU smatraju ovu zavisnost rizikom koji zahteva jasnu sekvencu prelaza, kredibilnu zamenu kapaciteta i disciplinovano upravljanje državnom pomoći.
Reforme politike obnovljivih izvora energije su se ubrzale tokom poslednje tri godine. Srbija je zamenila tarife za otkup struje sa premijama zasnovanim na aukcijama, usklađujući mehanizme podrške sa principima državne pomoći EU. Vlada je najavila višegodišnji okvir aukcija koji cilja na približno 1.000 MW kapaciteta vetroelektrana i 300 MW solarnih kapaciteta, podržan kroz konkurentno licitiranje. Uspeh ovog okvira zavisi od spremnosti mreže i discipline u izdavanju dozvola.
Iz perspektive pristupanja, energija tako postaje tačka konvergencije. Uspeh u realizaciji aukcija, spajanju tržišta i balansiranju sistema značajno bi ojačao pregovaračku poziciju Srbije kroz više poglavlja. Nasuprot tome, stalna intervencija ili neprozirna alokacija kapaciteta mogli bi signalizirati strukturne slabosti upravljanja koje prevazilaze energetski sektor.
