Zemlje Energetske zajednice mogle bi, zbog zastarele energetske infrastrukture, da se suoče sa gubitkom od više stotina miliona evra. Zato je neophodno da usvoje novu politiku u borbi protiv klimatskih promena, zaključak je najnovijeg Izveštaja koji je objavila mreža međunarodnih organizacija za monitoring finansijskih institucija – CEE Benkvoč netvork čiji je član i Centar za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR) sa sedištem u Subotici.
Analitičari podsećaju da nijedna od tih zemalja nije usvojila politiku taksi na ugljenik, niti ih je uvrstila u svoje investicione planove i upozoravaju da će to morati da učine do trenutka pristupanja Evropskoj uniji. Oni su izračunali da bi, imajući u vidu sadašnju cenu dozvola za emisiju CO2 (pet evra po toni), kao i postojeće elektrane na ugalj i gas, taj trošak, na godišnjem nivou, mogao da iznosi najmanje 575 miliona evra. A ako se ostvare planovi izgradnje novih energetskih infrastruktura na ugalj, to će značiti dodatnih od 133 do 317 miliona evra rashoda. U ovom trenutku Srbija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Kosovo, Crna Gora i Ukrajina planiraju da izgrade ukupno 14,82 GW novih kapaciteta na ugalj. Ukoliko bi se, međutim, akcenat u tim planovima stavio na recimo vetroelektrane, to bi već od 2030. godine donelo regionu Jugoistočne Evrope uštedu od oko 25 odsto u proseku. Analitičari ukazuju i na činjenicu da se ogromna količina električne energije gubi u prenosu i distribuciji (samo Srbija izgubi oko 215 miliona evra, ne uključujući rasipno korišćenje i lošu izolaciju) i procenjuju da bi smanjenje gubitaka po tom osnovu moglo da donese finansijsku korist od oko 1,7 milijardi evra godišnje.
– Od Energetske zajednice se očekuje da pruži jasne smernice za čiste i jeftine energetske investicije u državama članicama. U suprotnom, region Jugoistočne Evrope naći će se u ekonomski lošijoj poziciji u odnosu na EU, koja nastavlja da smanjuju procenat korišćenja fosilnih goriva u svom elektroenergetskom miksu. Moj utisak je da nema boljeg trenutka od sadašnjeg za ove države da formiraju inkluzivne, sigurne, čiste i jeftinije energetske sisteme koji su u Evropskoj unija već prisutni – smatra Joana Ciuta, koordinatorka energetike u CEE Benkvoč netvork.
Jedno od zapažanja objavljenih u ovoj studiji svodi se na to da se Albanija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Kosovo, Moldavija, Crna Gora, Srbija i Ukrajina, koje pripremaju naredni ciklus energetskih ulaganja, suočavaju sa dilemom – da li da i u narednom periodu prednost daju zastarelim fosilnim gorivima ili da se opredele za bezbedna, čista i jeftinija energetska rešenja koja su u EU realnost. “Ukoliko se ne iskoristi ovaj momenat, to će dovesti do skupih investicija zarobljenih u neodrživim rešenjima i usporiti ulazak ovih zemalja u EU”, upozoravaju analitičari. Jedan segment ovog izveštaja posvećen je Srbiji, koja, kako se ističe, nastoji da poveća (za 2,85 GW) kapacitete za proizvodnju struje iz uglja. Kao ilustrativan navodi se podatak da je udeo električne energije, proizvedene iz tog izvora, u ukupnoj proizvodnji ostvarenoj 2012. godine, iznosio 71,6 odsto, dok je iz hidroelektrana dobijeno 26,9 odsto, a iz gasa i nafte manje od dva odsto. Povećanje kapaciteta predviđeno je za termoelektrane: Kolubara B (2 bloka x 375 MW), Kostolac B3 (350 MW), TENT B3 i B4 ( 700 MW), Kovin (2 bloka x 350 MW) i Štavalj (350 MW), a ukupna ulaganja, uključujući i troškove izgradnje, procenjena su na 6,7 milijardi evra. Srbiji nikako naruku ne ide prognoza da se za 40 godina, na koliko je oročen ovaj investicioni ciklus, mogu očekivati dva scenarija: ili će Energetska zajednica, primenom šeme za trgovinu emisijama ili alternativnog cenovnog signala ugljenika, uvesti plaćanje ugljenika, ili će se Srbija pridružiti EU i na taj način postati deo šeme za trgovinu emisijama. U svakom slučaju emisija CO2 će morati da se plaća a dominacija lignita u proizvodnji struje nosi značajan trošak. Procenjen trošak CO2 samo iz planiranih jedinica kreće se od 69 do 419 miliona evra godišnje.
Kad je reč o električnoj energiji iz obnovljivih izvora, konstatovano je da Srbija ima relativno visok procenat od 17,8 odsto u finalnoj neposrednoj potrošnji, što je, pre svega, posledica korišćenja hidroenergetskih potencijala. Prema strategiji Energetske zajednice, u Srbiji bi do 2020. godine udeo obnovljivih izvora u proizvodnji električne energije trebalo da dostigne nivo od 27 odsto. Planovi se uglavnom oslanjaju na hidrocentrale: Velika Morava (150MW), Ibar (103 MW), Gornja Drina (250 MW), Srednja Drina (320 MW), reverzibilna hidroelektrana Bistrica (680 MW) i reverzibilna HE Đerdap 3 (600 MW). Rezultati ovog izveštaja su od posebnog značaja za one zemlje regije Balkana i Ukrajinu koje planiraju da veći deo novih kapaciteta električne energije grade radi izvoza u regiji i šire.
Izvor; Danas
