Hrvatska bi do 2028. trebalo da dobije 500 MW / 1.000 MWh dodatnog skladišta, prema tripartitnom okviru na nivou EU, dok je evropski istraživački presek za 2026. procenio da je u pogonu oko 66 MW. Razlika između cilja i procenjenog kapaciteta pokazuje razmere jaza između planiranog i instaliranog skladištenja u zemlji.
Rast proizvodnje iz obnovljivih izvora i pristup povezanom tržištu EU daju Hrvatskoj tržišnu osnovu za skladištenje, uz periode visokih cena u jugoistočnoj Evropi. Ipak, zemlja nije pratila tempo puštanja baterijskih kapaciteta u rad u Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj.
Regionalna nestašica ponude podigla je cene širom centralne jugoistočne Evrope tokom 42. nedelje, kada je hrvatska prosečna cena bazne električne energije iznosila oko 230,49 €/MWh. Skladišta mogu da koriste niže cene tokom solarnih sati i premije u večernjim satima, ali investitori traže jasna pravila koja određuju prihode.
Među otvorenim pitanjima su mrežne tarife, tretman priključenja na mrežu, pristup sistemskim uslugama i predvidivost prihoda. Paketi podrške sami po sebi ne čine projekte finansijski održivim, iako grantovi mogu da umanje kapitalne troškove.
Za projekte su potrebni i jasna dozvola za rad, način dispečiranja, definisane mrežne naknade i predvidiv tretman punjenja i pražnjenja. Ako pravila ostanu neizvesna, investitori mogu zadržati dozvole, a da ne obezbede finansijsko zatvaranje.
Sledeći korak je uspostavljanje standardizovanih uslova koje banke i optimizatori mogu da procene, uključujući tarife i pristup tržištu. Jasna pravila mogla bi da pomognu Hrvatskoj da iskoristi položaj na povezanom tržištu i pretvori planove za skladištenje u kapacitete u pogonu.
