Sve veći raskorak između veleprodajnih cena električne energije i cena koje ostvaruju proizvođači iz obnovljivih izvora znači da kreditori moraju da procenjuju raspon mogućih prihoda, a ne samo jedan centralni scenario. To menja način utvrđivanja iznosa duga koji projekat može da servisira. Projektno finansiranje obnovljivih izvora energije tradicionalno se zasnivalo na manjem broju pretpostavki.
Očekivana proizvodnja množila se prognoziranom cenom električne energije, čime se procenjivao prihod. Od tog iznosa oduzimali su se operativni troškovi, a preostali novčani tok određivao je koliko duga projekat može da otplaćuje. Takav okvir i dalje je neophodan, ali više nije dovoljan.
Logički sled sada treba da obuhvati proizvodnju, ostvarenu cenu, ograničenja proizvodnje, troškove debalansa i poslovanja, novčani tok, DSCR i kapacitet zaduživanja. Svaka karika može znatno da promeni narednu. Zato procena finansijske održivosti mora da prati ceo lanac.
Proizvodnja i ostvarena cena
Prvi uslov je modeliranje proizvodnje po satima. Godišnja proizvodnja P50 sama po sebi ne pokazuje kada će električna energija biti proizvedena. Kod solarnih projekata vreme proizvodnje naročito određuje izloženost periodima viška električne energije u sistemu.
Drugi uslov je kriva ostvarene cene prilagođena konkretnoj tehnologiji. Prognoza bazne tržišne cene ne može se automatski smatrati cenom koju će dobiti solarni ili vetroenergetski projekat. Satnu proizvodnju zato treba uporediti sa satnim tržišnim cenama kako bi se procenila stvarno ostvarena cena.
AleaSoft ističe da prosečne tržišne cene više nisu dovoljne za procenu fotonaponskih projekata. U analizu, prema toj proceni, treba uključiti ostvarene cene, satnu proizvodnju i ograničenja proizvodnje. Tako se vrednovanje povezuje sa stvarnim tržišnim profilom elektrane.
Ograničenja, debalans i ugovori
Treći sloj čine raspoloživost i ograničenja proizvodnje. Električna energija koja ne može da stigne do tržišta ne može se vrednovati na isti način kao isporučena energija. Tehničku raspoloživost, ograničenja mreže, uslove priključenja i ugovorenu naknadu zato treba prevesti u pretpostavke o novčanom toku.
Četvrti sloj čine troškovi balansiranja. Greške u prognozi i odstupanja profila mogu da izazovu troškove čak i kada je bruto cena električne energije privlačna. Njihov uticaj zato treba uključiti u procenu prihoda projekta.
Peti sloj je ugovorni okvir. PPA, CfD, minimalne i maksimalne cene, kao i izloženost tržišnoj prodaji, tamo gde je to primereno, treba da se modeliraju po satima, umesto da se svode na jednu godišnju prosečnu prodajnu cenu. Finansijske pokazatelje treba testirati tek nakon objedinjavanja svih tih promenljivih.
Testiranje duga i scenarija prihoda
DSCR pokazuje važnu razliku: projekat može da zadrži dovoljno novca za planiranu otplatu glavnice i kamate, a da ipak padne ispod nivoa pokrića duga propisanih ugovorima o finansiranju. To je naročito važno kada se prihodi postepeno pogoršavaju, umesto da naglo kolabiraju. Projekat može ostati ekonomski održiv, dok njegova finansijska struktura više nije odgovarajuća.
Mogući odgovor zato može biti produženje roka otplate, izmena plana amortizacije, smanjenje duga, promena zahteva za rezerve ili refinansiranje, umesto napuštanja projekta. U središtu tog procesa treba da bude probabilističko modeliranje. Prema AleaSoft-u, jedna dugoročna kriva prognoze ne može da obuhvati raspon mogućih tržišnih ishoda, pa treba analizirati više scenarija prihoda i njihove verovatnoće.
Za kreditore to znači širi okvir procene koji uključuje scenarije proizvodnje P50/P75/P90; centralne i nepovoljne scenarije ostvarenih cena; stresne pretpostavke za ograničenja proizvodnje i troškove balansiranja; scenarije vezane za ugovornu stranu PPA i istek ugovora; pretpostavke o prihodima nakon isteka ugovora; osetljivost na kamatne stope i refinansiranje; kao i ishode DSCR i LLCR. Ti elementi omogućavaju procenu sposobnosti projekta da servisira dug u različitim tržišnim uslovima.
Korelacija rizika i povezivanje analiza
Korelacija među promenljivama je važna. Projekat ne treba da kombinuje nepovoljne pretpostavke koje ne mogu logično da se ostvare istovremeno, ali ni da pretpostavi kako su nepovoljni faktori međusobno nezavisni. Visoka proizvodnja iz obnovljivih izvora može da se poklopi sa niskim ostvarenim cenama i većim ograničenjima proizvodnje.
Takva kombinacija može da izazove znatno veći pad novčanog toka nego primena zasebnih, malih korekcija proizvodnje i cene. Metodologija zato treba da napusti proizvoljno konzervativne pretpostavke i pređe na međusobno usklađene nepovoljne scenarije. Time se rizik procenjuje kroz verovatne kombinacije tržišnih okolnosti.
Zbog toga tehnički, tržišni i finansijski savetnici više ne mogu da rade u odvojenim tokovima. Model proizvodnje koji izrađuje inženjer utiče na proračun ostvarene cene tržišnog konsultanta, dok analiza mreže određuje raspoložive količine. Ti rezultati ulaze u finansijski model, a PPA određuje kako se nastala izloženost raspoređuje.
Implikacije za banke u Jugoistočnoj Evropi
Za banke u Jugoistočnoj Evropi ova promena je značajna. Finansiranje obnovljivih izvora sve manje liči na kreditiranje infrastrukture sa predvidivim prinosom, a sve više na finansiranje aktivno upravljane izloženosti tržištu električne energije. Procena zato mora da poveže proizvodnju, cene, mrežu, ugovore i finansijsku strukturu.
Najvažniji podatak u kreditnoj analizi možda više neće biti prosečna očekivana cena električne energije za projekat. To može biti iznos duga koji projekat i dalje može da servisira kada se istovremeno ostvari nekoliko verovatnih nepovoljnih tržišnih uslova. Takva procena stavlja sposobnost otplate pod stresom u središte odluke o finansiranju.
