Srpski predsednik i ministar rudarstva Boris Tadić i Oliver Dulić objavili su da se oko Aleksinca već šuljaju investitori jer su namirisali da taj grad i okolna sela ”leže” na nafti, odnosno uljnim škriljcima koji će rešiti sve energetske probleme države za sledećih pet decenija.
Deo javnosti odmah se ”primio” na ova dedamrazovska i božićbata obećanja domaćih političara, stručna javnost za sada ”mudro” ćuti, mnogi se sećaju kako je Slobodan Milošević pred neke izbore 90-ih godina otkrivao naftu u Stigu, a ima (istina) usamljenih, pojedinačnih upozorenja da se ne treba tako olako politički igrati s potencijalno veoma opasnom tehnologijom po životnu sredinu.
Sve do pred kraj novembra prošle godine niko se u Srbiji nije previše zanimao za uljne škriljce. U državnom dokumentu ”Strategija upravljanja mineralno-sirovinskim kompleksom” iz 2010. godine škriljci se spominju kao drugi energetski resurs koji je dobro istražen i čije su najznačajnije rezerve u Aleksinačkom basenu procenjene na oko 1,8 milijardi tona, odakle se može dobiti oko 190 miliona tona nafte. I u nekoliko javnih istupa menažment Naftne industrije Srbije nagoveštavao je zainteresovanost te kompanije i njenog većinskog vlasnika ruskog Gaspromnjefta da se uključi u eksploataciju škriljaca i proizvodnju nafte.
A zatim je ministar prostornog planiranja, rudarstva i ekologije Oliver Dulić uljne škriljce proglasio jednim od strateških projekta u rudarstvu Srbije. I predsednik Boris Tadić izjasnio se da su ”uljni škriljci šansa Srbije”, a kad je još objavljen i podatak da će uljni škriljci biti ”radno mesto” za 1.500 novih radnika, malo ko je imao hrabrosti da javno ukaže na eventualne loše strane i potencijalne negativne posledice biznisa sa uljanim škriljcima.
Umesto ozbiljne debate, počeo je da funkcioniše princip ”mašta može svašta”, pa se tako Aleksinac i okolina čašćavaju epitetom najbogatijeg nalazišta uljnih škriljaca u Evropi i svetu gde maltene na svakom drvetu raste nafta, a sve u stilu da ”nije nikakva tajna da uljni škriljci kod Aleksinca predstavljaju ogromno i neprocenjivo bogatstvo Srbije i da se o tome već decenijama veoma dobro zna”.
Za trezven pristup zalaže se Slobodan Sokolović, profesor katedre za naftno-petrohemijsko inženjerstvo novosadskog Tehnološkog fakulteta, čiji je zaključak da u svetu nema mnogo postrojenja i nema mnogo tehnologija za dobijanje nafte iz uljnih škriljaca: „Oko svega toga treba biti veoma oprezan. Srbija je pre skoro dvadeset godina zastala u istraživanju eksploatacionih potencijala uljnih škriljaca i nismo do kraja istražili koje količine imamo.
Sledeća faza je utvrditi procenat uljne komponente. Hoću da kažem da smo mi još u zoni nepouzdanih podataka i da zato treba izvršiti detaljnu reviziju podataka i uraditi nova geološka ispitivanja koja će reći količinu i procenat uljne komponente.
Drugi korak za profesora Sokolovića je pitanje izbora tehnologija i o tome treba odlučivati tek posle 2020. godine. „Pre tog datuma ne vidim da ćemo imati tehnologiju koja može da ponudi bele naftne derivate, motorni benzin i dizel. Tu se otvara ključno pitanje – šta je za Srbiju energetski miks. Ako je cilj povećanje količina belih derivata, onda nikako ne pije vodu priča o eksploataciji uljnih škriljaca jer iz njih se dobijaju crni derivati, kao što su lož-ulja i srednji mazut. U Estoniji se crni derivati iz uljnih škriljaca koriste za proizvodnju struje i za brodska goriva. Dakle, ako energetskom pulu Srbije nedostaje crnih goriva, onda se treba opredeliti za investicioni korak prerade uljnih škriljaca. Ali, Srbija već ima problem ove godine jer ne zna šta će da radi sa viškovima mazuta. Estonci najavljuju da će imati tehnologiju kojom će iz uljnih škriljaca posle 2016. godine dobijati motorne benzine, ali to je za sada samo najava.
Čak i na osnovu takve najave ne vidim potrebu da Srbija žuri sa investicionom odlukom o eksploataciji i preradi uljnih škriljaca“, kaže profesor Sokolović i dodaje da je na kraju tu i ključno pitanje „negativan ekološki potencijal“ -emisija štetnih gasova sa efektom staklene bašte, odlaganje otpada-polukoksa koji nastaje kao nusproizvod i velika količina otpadnih voda.
Na pitanje šta bi u ovakvoj situaciji savetovao Vladi Srbije, profesor Slobodan Sokolović kaže: „Nema dileme da treba otvarati pitanje rudnog potencijala Srbije, ali prvo su neophodna detaljna geološka i istraživanja uljne komponente u škriljcima. A zatim proveriti šta se raspoloživim tehnologijama može dobiti iz te uljne komponente. Sve to uradio bih pre izbora savetnika i upuštanja u bilo kakve strateške razgovore“.
Izvor novimagazin
