Tržište električne energije u Jugoistočnoj Evropi razvija sve izraženiji cenovni jaz između dnevnih sati sa visokom proizvodnjom iz solarnih elektrana i večernjeg perioda, nakon pada fotonaponske proizvodnje, čime raste vrednost hidroelektrana, baterijskih sistema i drugih fleksibilnih kapaciteta.
Veleprodajne cene električne energije porasle su u većem delu regiona tokom perioda od 17. do 23. avgusta, iako je ukupna potražnja za električnom energijom oslabila. To ukazuje da vremenski raspored i raspoloživost proizvodnje, a ne samo ukupna potrošnja, postaju sve važniji faktori u formiranju cena.
Grčka je zabeležila najveći nedeljni rast, pri čemu je njena prosečna cena na dan-unapred tržištu porasla 41,2% na 144,41 evra/MWh. U Bugarskoj je rast iznosio 16,9%, u Mađarskoj 7,2%, Rumuniji 6,6%, Hrvatskoj 6,5%, a Srbiji 5,8%. Italija je ostala najskuplje među vodećim regionalnim tržištima, sa cenom od 168,31 evra/MWh.
Međutim, nedeljni proseci bazne cene prikrivaju mnogo značajniju strukturnu promenu.
Cene po satima na više regionalnih tržišta približavale su se ili prelazile 200 evra/MWh tokom večernjih sati, dok su tokom perioda sa visokom solarnom proizvodnjom značajno padale. Takav obrazac sve je izraženiji u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, Srbiji, Hrvatskoj i Italiji.
Srbija je jedan od najjasnijih primera ove promene. Cene na tržištu SEEPEX tokom pojedinih večernjih vršnih perioda u avgustu prelazile su 400 evra/MWh, a povremeno se približavale i nivou od 500 evra/MWh, dok je snažna dnevna solarna proizvodnja istovremeno stvarala znatno jeftinije periode ranije tokom dana. Izvršni direktor SEEPEX-a Miloš Mladenović opisao je sve izraženije oscilacije kao jednu od ključnih karakteristika letnjeg tržišta.
Hrvatska pokazuje isti trend i sa stanovišta potražnje. Prenosni sistem dostigao je rekordno letnje opterećenje od oko 3,4 GW u periodu između 20.00 i 21.00 časova 11. avgusta, nakon što je većina solarne proizvodnje prestala. Oko 600 MW proizvodnje iz krovnih solarnih elektrana sve više smanjuje izmerenu potražnju iz prenosne mreže tokom dana, pre nego što se potrošnja u večernjim satima ponovo vrati na prenosni sistem.
Rezultat je promena načina na koji se definiše nestašica električne energije.
Tokom većeg dela prethodne decenije, rizik na regionalnim tržištima električne energije uglavnom se posmatrao kroz pitanje da li zemlje imaju dovoljno godišnje proizvodnje ili baznog kapaciteta. Danas tržište sa brzo rastućim solarnim kapacitetima može imati višak električne energije u 13.00 časova, a zatim se suočiti sa manjkom samo nekoliko sati kasnije, bez značajne promene ukupne dnevne potrošnje.
To menja ekonomsku vrednost različitih tehnologija.
Hidroelektrane koje mogu da sačuvaju vodu za sate sa visokim cenama postaju vrednije od nefleksibilnih elektrana koje isti broj megavat-časova proizvode ravnomerno tokom dana. Baterijski sistemi za skladištenje energije mogu da kupuju električnu energiju kada solarna proizvodnja obara cene, a da je prodaju tokom večernjeg porasta potražnje. Fleksibilni industrijski potrošači sve više mogu da tretiraju smanjenje potrošnje kao imovinu kojom se može trgovati na tržištu električne energije.
Rumunija je već krenula u tom pravcu, usvojivši okvir prema kojem kvalifikovani potrošači mogu biti plaćeni da dobrovoljno smanje potrošnju tokom određenih perioda.
Ovaj obrazac menja i ekonomiku finansiranja obnovljivih projekata. Solarne elektrane koje prodaju proizvodnju direktno na tržištu sve češće ostvaruju niže cene realizacije proizvodnje upravo u periodima kada proizvode najviše električne energije, dok integrisani sistemi za skladištenje ili ugovori koji odražavaju vrednost električne energije po satima mogu doprineti zaštiti prihoda.
Za trgovce električnom energijom zato sve važnija razlika više nije samo odnos cena između Srbije i Mađarske ili Bugarske i Grčke. Ključni pokazatelj postaje razlika između cene električne energije u podnevnim satima i vrednosti fleksibilnosti u večernjim satima unutar svakog pojedinačnog tržišta.
Ova razlika će verovatno postajati još izraženija kako Jugoistočna Evropa bude povećavala solarne kapacitete brže nego što bude razvijala skladištenje energije, fleksibilnu proizvodnju i jačanje prenosne mreže.
Region danas može imati više instalisanih proizvodnih kapaciteta nego ranije, ali njegova najskuplja i sve vrednija roba postaje električna energija dostupna u pravom trenutku.
