Tržište električne energije u jugoistočnoj Evropi tokom prethodne decenije u velikoj meri je sledilo jedan cilj — konvergenciju. Regulatori su podsticali spajanje tržišta (market coupling), operatori prenosnih sistema su širili prekogranične kapacitete, berze su uvodile nove proizvode, a investitori su gradili proizvodne kapacitete pod pretpostavkom da će se nacionalni elektroenergetski sistemi vremenom objediniti u jedinstveno, efikasnije regionalno tržište, navodi Electricity.Trade.
Međutim, podaci iz 2026. godine ukazuju na sasvim drugačiji pravac razvoja.
Umesto konvergencije u jedinstveno tržište, jugoistočna Evropa se sve više deli na tri različite elektroenergetske ekonomije. Cene, investicioni tokovi, ekonomika proizvodnje i trgovačke mogućnosti postaju sve više divergentni. Region se ne pretvara u jedno tržište, već u mrežu međusobno povezanih, ali suštinski različitih tržišta.
Dokazi su bili vidljivi tokom maja.
Prosečne cene električne energije kretale su se od 81,16 €/MWh u Albaniji do 104,53 €/MWh u Mađarskoj, što predstavlja razliku veću od 23 €/MWh između tržišta koja su fizički povezana. Crna Gora je imala prosečnih 83,92 €/MWh, Severna Makedonija 82,66 €/MWh, Grčka 85,81 €/MWh, Srbija 91,95 €/MWh, Bugarska 97,41 €/MWh, Hrvatska 101,52 €/MWh, Slovenija 101,15 €/MWh, dok je Rumunija ostvarila 103,64 €/MWh.
Takve razlike više nisu kratkotrajne tržišne anomalije. One sve više odražavaju strukturne promene u načinu na koji se električna energija proizvodi, prenosi i troši u jugoistočnoj Evropi.
Prva zona: Južna zona diskontnih cena zasnovana na obnovljivim izvorima energije
Prvu tržišnu zonu čini ono što se može opisati kao južna zona diskontnih cena zasnovana na obnovljivim izvorima energije, koja obuhvata Albaniju, Crnu Goru, Severnu Makedoniju i sve više Grčku.
Zajedničko za ove zemlje nije samo geografija, već sve veća dominacija proizvodnje iz obnovljivih izvora, koja postaje izrazito obilna u određenim delovima dana.
Albanija predstavlja najuočljiviji primer. Zemlja je tokom prvog kvartala 2026. proizvela 3.647 GWh električne energije, pri čemu je oko 93% proizvodnje dolazilo iz hidroelektrana. Izvoz je porastao na 1.503 GWh, više nego duplo u odnosu na prethodnu godinu. Tokom perioda obilnih padavina, Albanija postaje jedan od najjeftinijih proizvođača obnovljive električne energije u Evropi.
Crna Gora sve više koristi sličnu hidrološku dinamiku. Hidroenergetski park, rastući uvoz obnovljive energije i pristup jadranskom trgovinskom koridoru vrše pritisak na snižavanje veleprodajnih cena.
Severna Makedonija je i dalje više oslonjena na uvoz, ali sve češće uvozi električnu energiju koja potiče iz obnovljivih izvora iz susednih sistema, a ne iz termoelektrana.
Najznačajnija promena dešava se u Grčkoj.
Tokom poslednjih pet godina, Grčka je postala jedno od najbrže rastućih solarnih tržišta u Evropi. U pogon su pušteni gigavati fotonaponskih kapaciteta. Tokom sunčanih dana u proleće i leto, solarna proizvodnja sve češće obara veleprodajne cene tokom velikog dela dana. To dovodi do fenomena poznatog i u Španiji i delovima Nemačke: solarna energija sve više umanjuje sopstvenu vrednost.
Ekonomija je jednostavna — kada hiljade megavata proizvode istovremeno, cene padaju.
Južna zona tako razvija paradoks: obnovljivi izvori rastu, ali prosečne cene električne energije slabe.
Zbog toga električna energija postaje jeftina, ali fleksibilnost postaje skupa.
Najveći dobitnici postaju baterijski sistemi, reverzibilne hidroelektrane, upravljanje potrošnjom i fleksibilni hidroenergetski kapaciteti.
Druga zona: centralna zona za balansiranje sistema
Drugu zonu čine Srbija, Bugarska i Rumunija, koje sve više funkcionišu kao balansni centar elektroenergetskog sistema jugoistočne Evrope, navodi Electricity.Trade.
Rumunija kombinuje značajnu hidro proizvodnju, rastući vetro i solarni kapacitet, nuklearnu energiju iz Nuklearne elektrane Černavoda, kao i široku prekograničnu razmenu sa Mađarskom, Srbijom, Bugarskom i Moldavijom. Uprkos padu cena u maju, Rumunija je ostala među skupljim tržištima sa 103,64 €/MWh, što odražava njenu ulogu u balansiranju regionalnih tokova.
Bugarska ima sličnu funkciju. Zemlja kombinuje proizvodnju iz Nuklearne elektrane Kozloduj, termoelektrane i brzo rastuće kapacitete baterijskih sistema. Bugarska postaje jedan od ključnih energetskih koridora koji povezuje Grčku, Tursku, Rumuniju i Srbiju.
Srbija zauzima centralnu poziciju u balkanskoj elektroenergetskoj mreži. Kroz njen sistem prolaze tokovi električne energije između Rumunije, Bugarske, Mađarske, Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije.
Ova geografska pozicija stvara značajnu komercijalnu vrednost.
Veliki industrijski potrošači poput HBIS, Linglong Tire, rudarskih i proizvodnih sistema obezbeđuju stabilnu potrošnju, dok Srbija istovremeno profitira od rastuće regionalne volatilnosti.
Kako raste udeo obnovljivih izvora, sve veću vrednost dobijaju balansne usluge. Tržišta koja mogu da apsorbuju varijabilnost sve više dobijaju tržišnu moć.
Treća zona: premijum zona povezana sa centralnom Evropom
Treću zonu čine Hrvatska, Slovenija i Mađarska, koje su sve više povezane sa centralnoevropskim tržišnim kretanjima, a ne sa balkanskom obnovljivom dinamikom.
Mađarska je najjasniji primer. Iako fizički povezana sa jugoistočnom Evropom, mađarsko tržište i dalje prati cene gasa, emisija CO₂ i industrijsku potražnju u centralnoj Evropi. Tokom maja, Mađarska je imala prosečnih 104,53 €/MWh, najviše među glavnim regionalnim tržištima.
Slovenija ima stabilizujući efekat zahvaljujući radu Nuklearne elektrane Krško, snažnoj povezanosti sa Austrijom i Italijom i razvijenoj tržišnoj infrastrukturi.
Hrvatska zauzima srednju poziciju — sve više je pod uticajem balkanske obnovljive proizvodnje, ali i dalje ostaje snažno vezana za centralnoevropske tržišne strukture preko Slovenije i Mađarske.
Ova zona funkcioniše kao premijum cenovni region severnog dela jugoistočne Evrope.
Nova struktura: lanac vrednosti električne energije
Iz ove tri zone formira se novi lanac vrednosti električne energije:
- Obnovljiva energija se sve više proizvodi na jugu
- Balansne usluge se razvijaju u centralnoj zoni
- Formiranje najviših cena i likvidnosti ostaje na severu
Ova struktura ima duboke posledice za investicije.
Tradicionalno, investitori su se fokusirali na godišnju proizvodnju — tržište je nagrađivalo volumen.
Taj model postaje zastareo.
Vrednost projekta sve više zavisi od njegove pozicije u regionalnoj strukturi.
Solarni projekat u Albaniji ima potpuno drugačivu ekonomiku od solarnog projekta u Mađarskoj.
Baterijski sistem u Srbiji može generisati veću vrednost nego sličan sistem u Grčkoj, jer učestvuje u balansiranju više povezanih tržišta.
Hidroelektrane u Crnoj Gori mogu ostvarivati veću vrednost kroz izvoz u večernjim satima nego kroz maksimalnu godišnju proizvodnju.
Vetroturbine u Rumuniji mogu biti vrednije od solarnih kapaciteta zbog bolje usklađenosti sa periodima visokih cena.
Uloga mreže i interkonekcija
Prenosna infrastruktura postaje strateška klasa imovine.
Dok su se tržišta ranije fokusirala na proizvodnju, naredna decenija će se sve više fokusirati na prenos električne energije i vrednosti.
Svaki dodatni megavat interkonekcionog kapaciteta između južne i centralne Evrope stvara novu arbitražnu priliku.
Zbog toga se ubrzano razvijaju mreže u Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj, kao i interkonekcije širom Balkana i sistemi digitalnog upravljanja mrežom.
Region proizvodi više obnovljive energije nego ikada ranije, ali ključni izazov više nije proizvodnja.
Ključni izazov je prenos vrednosti od mesta gde je energija jeftina ka mestima gde je najskuplja.
Zaključak
Tržište se više ne kreće ka konvergenciji.
Ono se kreće ka specijalizaciji.
Južne zemlje postaju izvoznici obnovljive energije.
Centralne zemlje postaju balansni čvorovi.
Severne zemlje postaju premijum potrošački centri.
Investitori, trgovci i energetske kompanije koje na vreme prepoznaju ove uloge biće u poziciji da ostvare najveću vrednost u jednoj od najdinamičnijih energetskih transformacija u Evropi.
