Elektroenergetski sistem Jugoistočne Evrope (JIE) ušao je u odlučujuću fazu u kojoj se kratkoročno formiranje cena, prekogranični tokovi i srednjoročna dekarbonizacija stapaju u jednu realnost. Region više nije slabo povezana periferija, već sve međuzavisniji sistem izložen varijabilnim OIE, cenama fosilnih goriva, zagušenjima mreže i regulatornom usklađivanju. To ne znači klasičnu nestabilnost, već strukturno preuređenje načina proizvodnje, trgovine i obezbeđenja struje.
Prostor JIE – uključujući zemlje EU i Energetske zajednice (Srbija, Rumunija, Bugarska, Grčka i Zapadni Balkan) – sve više prate iste sile kao ostatak Evrope: OIE često određuju marginalne cene, gas balansira sistem umesto da bude bazna energija, a interkonekcije odlučuju da li se volatilnost ublažava ili pojačava.
Kretanje cena početkom 2026. to jasno pokazuje. Posle kraja godine, prosečne veleprodajne cene u JIE su pale sa oko 95 €/MWh na ~90 €/MWh, uz nedeljne padove preko 10% u nekim zonama. Razlog nisu bili višak ponude ili pad tražnje, već manja sezonska potrošnja i jak vetar. Cene u JIE sada reaguju na meteorologiju skoro kao u severnoj Evropi – nezamislivo pre deset godina.
Ovo je velika promena. Nekad su cene u JIE zavisile od uglja/lignita, hidrologije i uvoza. Danas vetar i solar potiskuju termoelektrane kad su uslovi dobri, obaraju cene i stvaraju intradnevnu volatilnost. Ali sistemi još nemaju dovoljno fleksibilnosti: kad OIE rastu – cene brzo padaju; kad padnu – cene naglo skaču jer se vraćaju gas i ugalj.
Problem pojačavaju mrežna ograničenja. Prekogranični kapacitet je jedan od glavnih pokretača cena. U stresnim periodima (vrućine, suše, slab vetar) ograničenja mogu fragmentisati tržišta i izazvati ekstremne razlike. U nekim letnjim satima beležene su cene preko 1.000 €/MWh, iako su susedi imali znatno niže cene. Analize su pokazale da bi deo skokova bio ublažen da je tržištu bilo dostupno propisanih 70% kapaciteta interkonekcija.
Suština problema JIE nije manjak proizvodnje u zbiru, već neoptimizovana mreža i nepotpuno spajanje tržišta. Kad su tokovi ograničeni, javlja se lokalna nestašica iako energija postoji preko granice. Sa rastom OIE ovo postaje izraženije, jer varijabilna proizvodnja povećava značaj uvoza i izvoza. Interkonekcije postaju ključna imovina, ne opcioni kanal.
Pozitivno je što institucionalni okvir napreduje. Tržišno spajanje u okviru Energetske zajednice i usklađivanje sa EU pravilima produbljuju day-ahead i intraday integraciju. Zimi 2025/26 bolja koordinacija operatora pomogla je da se stresni događaji lakše prebrode. Bolje prognoze i balansna saradnja smanjile su cenovne šokove.
Ipak, integracija je neujednačena. Neke granice rade po najboljim praksama, druge su administrativno ograničene. To podstiče strategijsko trgovanje fokusirano na zagušenja i pozicije na granicama, a ne samo na proizvodnju. Prednost ima onaj ko obezbedi kapacitet u ključnim satima.
To utiče na troškove i konkurentnost. Cene u JIE su često bile 85–100 €/MWh, više nego u delovima Zapadne i Severne Evrope sa više nuklearne/hidro energije i jačim vezama. Za energetski intenzivnu industriju to je konkurentski minus.
Dekarbonizacija dodatno komplikuje sliku. Zemlje JIE šire OIE, ali i dalje koriste ugalj i lignit radi sigurnosti. U Srbiji lignit i dalje ima veliku ulogu, ali nosi operativne i regulatorne rizike. Gas je fleksibilniji, ali zavisi od cena i uvoza. Hidro je stabilizator, ali sve ranjiviji na klimatske promene.
Region ulazi u fazu „fleksibilnost na prvom mestu“. Ključno više nije dodati MW, već koordinisati resurse u realnom vremenu. Ograničenje je fleksibilnost – kroz fleksibilnu proizvodnju, potrošnju, skladištenje i prekogranične usluge.
„Jaz fleksibilnosti“ je značajan. Iako su udeli vetra i solara često ispod EU proseka, novi kapaciteti već traže mnogo balansiranja zbog manje inercije i slabijih veza. Procene pokazuju da bez dodatne fleksibilnosti, OIE iznad ~30–35% mogu povećati volatilnost i troškove balansiranja. To nije plafon za OIE, već signal za reforme mreže i tržišta.
Politike se prilagođavaju: kapacitetni mehanizmi se sve više usmeravaju na fleksibilnost i dostupnost, mrežna ulaganja i digitalizacija se posmatraju kao deo tržišne integracije, a regionalno usklađivanje balansnih tržišta prelazi u praksu.
Ključno pitanje je brzina i koordinacija. Nacionalna rešenja nisu dovoljna u sistemu gde tokovi ignorišu granice. Ekonomska logika favorizuje regionalnu optimizaciju: deljene rezerve, koordinisane remonte i zajednička ulaganja. Politički izazov je usklađivanje pravila i troškova.
Do kraja decenije očekuje se umeren rast tražnje (elektrifikacija), dalji rast OIE i postepeno slabljenje uloge uglja kroz niže faktore opterećenja, ne nagla gašenja.
Volatilnost cena nije nužno kvar tržišta – to je signal tranzicije. Važno je da ostane podnošljiva i da podstiče investicije, a ne društveni otpor.
Ulog je veliki: JIE je raskrsnica evropskih tokova između Centralne Evrope, Mediterana i Balkana. Može biti stabilizujući most ili usko grlo. Za prvo su potrebni tržišno spajanje, ulaganja u mrežu i pragmatično oslanjanje na fleksibilne termo i hidro resurse tokom tranzicije.
Tržišta JIE su izašla iz „tranzicione adolescencije“ i sada su izložena istim silama kao ostatak Evrope. Pitanje više nije da li će integracija i dekarbonizacija promeniti region, već koliko će region umeti da upravlja tom promenom.
