Jugoistočna Evropa doživljava jednu od najbržih ekspanzija obnovljivih izvora energije u svojoj istoriji. Širom Grčke, Rumunije, Bugarske, Srbije, Crne Gore, Severne Makedonije i Albanije, investitori i developeri najavljuju nove solar i vetro projekte bez presedana. Komunalna preduzeća prilagođavaju svoje strategije, investitori plasiraju kapital, a vlade promovišu rast obnovljivih izvora kao ključni stub energetske tranzicije u regionu.
Ipak, ovaj „boom” obnovljive energije otkriva sve veći izazov. Kapaciteti proizvodnje rastu mnogo brže od infrastrukture koja je potrebna da ih podrži. Mrežni sistemi, skladišni kapaciteti, fleksibilnost sistema i tržišni mehanizmi ne uspevaju da prate brzinu rasta novih obnovljivih izvora.
Solarna energija najbolje ilustruje ovu transformaciju. Prema ACER-u, solarni PV kapacitet u odabranim tržištima Jugoistočne Evrope u EU dostigao je oko 29 GW u 2025. godini, značajno menjajući strukturu proizvodnje električne energije u regionu. Međutim, iako obnovljivi kapaciteti brzo rastu, dispečabilni kapaciteti i resursi fleksibilnosti ne prate isti tempo.
Ova neravnoteža se sve jasnije vidi u cenama električne energije. Tokom sunčanih dnevnih sati, obilna solarna proizvodnja može oboriti veleprodajne cene. Međutim, kako solarna proizvodnja opada u večernjim satima, a potrošnja ostaje visoka, sistem mora da se osloni na fleksibilne izvore, skladištenje, uvoz ili upravljanje potrošnjom. Kada tih resursa nema dovoljno, rezultat su visoka volatilnost cena, problemi balansiranja i periodi nestašice.
Zapadni Balkan jasno pokazuje razmeru prilike i izazova. Istraživanja Global Energy Monitor-a, REScoop.eu i CEE Bankwatch-a pokazuju da je u 2024. godini u regionu bilo više od 23 GW planiranih solarnih i vetro projekata, što predstavlja snažan rast u odnosu na prethodnu godinu. Ipak, operativni kapaciteti ostaju oko 1,5 GW, uz dodatnih 1,3 GW u izgradnji.
Razlika između najavljenih projekata i onih koji zaista rade ukazuje na ključnu realnost energetske tranzicije. Veliki pipeline projekata ne znači automatski funkcionalno tržište obnovljive energije. Mnogi projekti se suočavaju sa ozbiljnim preprekama, uključujući dozvole, otkup zemljišta, finansiranje, priključak na mrežu, ugovore o otkupu i rizik od redukcije proizvodnje. U mnogim tržištima Jugoistočne Evrope, ograničenje više nije interes investitora, već mogućnost da projekti dobiju priključak i rade profitabilno.
Srbija je posebno ilustrativan primer. Isti izveštaj pokazuje da Srbija ima gotovo polovinu celokupnog planiranog vetro i solarnog kapaciteta Zapadnog Balkana. Iako to pokazuje snažan investicioni interes, istovremeno povećava konkurenciju za mrežne kapacitete, pritisak na institucije koje izdaju dozvole i verovatnoću da deo projekata nikada neće biti realizovan.
Zbog toga će sledeća faza razvoja obnovljivih izvora biti definisana ne samo brojem instaliranih megavata, već kvalitetom i fleksibilnošću tih megavata. Projekat sa sigurnim pristupom mreži, integrisanim skladištenjem, stabilnim prihodima i niskim rizikom od redukcije proizvodnje može biti vredniji od većeg projekta koji ima operativna ograničenja.
Zato skladištenje energije postaje sve važnije širom regiona. Baterijski sistemi mogu da apsorbuju višak solarne proizvodnje u periodima niskih cena i da isporuče energiju u večernjim satima kada je potražnja visoka. Takođe mogu da smanje troškove balansiranja i učestvuju na tržištima pomoćnih usluga. Reverzibilne hidroelektrane mogu imati sličnu ulogu na većem nivou, dok programi upravljanja potrošnjom omogućavaju industriji da pomera potrošnju van skupih perioda.
Vetar takođe ima sve važniju stratešku ulogu. Na tržištima gde solar dominira tokom dana, vetroelektrane koje proizvode više u večernjim, noćnim ili zimskim periodima mogu ostvariti bolje capture cene i obezbediti diverzifikaciju portfolija. Vremenom će najkonkurentniji portfoliji kombinovati više tehnologija umesto oslanjanja na jedan izvor proizvodnje.
Za investitore i kreditore, energetska jednačina Jugoistočne Evrope se menja. Ključno pitanje više nije da li region ima dovoljno sunca ili vetra — to je već jasno. Važnije pitanje je da li projekti mogu da obezbede pristup mreži, upravljaju rizikom redukcije, kontrolišu troškove balansiranja, obezbede stabilne prihode i monetizuju fleksibilnost.
Ekspanzija obnovljivih izvora u Jugoistočnoj Evropi je realna i verovatno će se nastaviti. Međutim, dugoročni pobednici neće nužno biti oni koji izgrade najviše projekata, već oni koji razumeju razliku između energetskog „booma” i bankabilnog, fleksibilnog i komercijalno održivog energetskog sistema.
