Uvođenje Mehanizma prilagođavanja ugljenika na granici (CBAM) Evropske unije brzo menja ekonomiju trgovine električnom energijom između Jugoistočne Evrope i EU. Za Srbiju, čiji elektroenergetski sistem i dalje dominira proizvodnjom na lignit, ovaj mehanizam je efektivno stvorio barijeru u vidu cene ugljenika koja onemogućava električnoj energiji iz uglja da bude konkurentna na tržištima EU. Kao odgovor, kreatori politika i učesnici na tržištu počinju da razmatraju koncept „CBAM-kompatibilne električne energije“ — energije koja ima dovoljno nizak ugrađeni nivo emisija ugljen-dioksida da ostane konkurentna kada se izvozi u EU.
Srpski elektroenergetski sistem i dalje se oslanja na ugljerne resurse. Generatorski kapacitet Elektroprivrede Srbije (EPS) uključuje oko 4,4 GW postrojenja na lignit, koncentrisanih u velikim termoelektranama poput Nikola Tesla A i B i Kostolac B. Ove elektrane obezbeđuju većinu srpskog baznog opterećenja i istorijski su nudile relativno niske domaće troškove proizvodnje jer se lignit eksploatiše lokalno.
Međutim, sagorevanje lignita proizvodi visoke nivoe emisija ugljen-dioksida, tipično preko 1 tone CO₂ po MWh električne energije. Kada se električna energija izvozi na tržište EU pod CBAM-om, ova karbonska intenzivnost direktno se prevodi u finansijski trošak povezan sa cenom ugljenika u EU. Sa EU dozvolama za emisiju koje se kreću oko 70–90 €/t CO₂, implicitni karbonski trošak srpske električne energije iz uglja može premašiti 70–80 €/MWh, čineći izvoz ekonomski nekonkurentnim.
Razvijanje CBAM-kompatibilne električne energije stoga zahteva smanjenje karbonske intenzivnosti električne energije iz Srbije. U praktičnom smislu, to znači preusmeravanje izvoznog portfolija ka niskougljeničnim izvorima proizvodnje poput hidroelektrana, vetra, solarne energije i potencijalno energetskog skladištenja.
Srbija već poseduje osnovu za ovu tranziciju. Zemlja upravlja oko 3 GW hidrokapaciteta, uključujući glavna postrojenja na Dunavu kao što su Đerdap I i Đerdap II, koja zajedno predstavljaju neke od najvećih hidroenergetskih resursa u Jugoistočnoj Evropi. Električna energija proizvedena iz hidroenergije ima neznatan karbonski otisak i stoga bi se kvalifikovala kao CBAM-kompatibilna snaga za izvoz u EU.
Međutim, hidroenergija sama ne može da pokrije potrebne izvozne količine da bi Srbija održala istorijsku poziciju na tržištu električne energije. Hidrolološka varijabilnost znači da se nivo proizvodnje značajno menja iz godine u godinu. Sušna sezona može drastično smanjiti hidroproizvodnju, primoravajući Srbiju da se više oslanja na ugljerne elektrane.
Sledeća faza razvoja CBAM-kompatibilne električne energije uključuje širenje kapaciteta obnovljivih izvora. Srbija je počela sa aukcijama za obnovljive izvore kako bi stimulisala projekte vetra i solarne energije. Vlada je već pokrenula nekoliko aukcija koje pokrivaju stotine megavata kapaciteta, a planovi projekata sugerišu da kapacitet vetra i solarne energije može brzo rasti tokom naredne decenije.
Resursi vetra u Srbiji su posebno perspektivni u Vojvodini i istočnoj Srbiji, gde već rade velike vetroelektrane. Solarni potencijal je takođe značajan, posebno u centralnim i južnim delovima zemlje gde su nivoi sunčeve radijacije veći.
Dugoročni cilj ove ekspanzije je stvaranje portfolija obnovljivih kapaciteta sposobnog da proizvodi električnu energiju specijalno namenjenu za izvoz u EU. Takva energija bi mogla biti povezana sa garancijama porekla, potvrđujući da izvezena energija potiče iz obnovljivih izvora i nosi minimalne emisije ugljen-dioksida.
Energetsko skladištenje će verovatno igrati komplementarnu ulogu u ovom sistemu. Kako se proizvodnja vetra i solarnih panela povećava, proizvodnja električne energije postaje varijabilna. Baterijsko skladištenje ili pumpane hidroelektrane mogu pomoći da se te fluktuacije ublaže, osiguravajući da izvoz električne energije ostane pouzdan i predvidljiv.
Srbija već planira razvoj projekta Bistrica pumpe-hidroakumulacija, koji bi mogao obezbediti veliki skladišni kapacitet sposoban da balansira obnovljivu proizvodnju i podrži trgovinu električnom energijom preko granica.
Finansiranje ove tranzicije zahtevaće značajna ulaganja. Projekti obnovljivih izvora, nadogradnje prenosne mreže i skladišni kapaciteti zajedno predstavljaju investicioni ciklus od nekoliko milijardi evra. Očekuje se da će međunarodne finansijske institucije, evropske razvojne banke i privatni investitori igrati ključnu ulogu u finansiranju ove infrastrukture.
Ako se uspešno sprovede, izvoz CBAM-kompatibilne električne energije mogao bi omogućiti Srbiji da zadrži svoju ulogu regionalnog snabdevača električnom energijom, istovremeno se usklađujući sa klimatskom politikom EU. Umesto izvoza električne energije iz uglja, Srbija bi izvozila niskougljeničnu električnu energiju proizvedenu iz obnovljivih resursa.
Ova tranzicija bi takođe pomogla domaćim industrijama. Energetski intenzivni proizvođači, poput proizvođača čelika i aluminijuma, sve više zahtevaju niskougljeničnu energiju da bi održali konkurentnost na tržištima EU. Proširenje obnovljivih kapaciteta bi stoga podržalo kako izvoz električne energije, tako i dekarbonizaciju industrije.
Vremenom, razvoj CBAM-kompatibilne električne energije mogao bi transformisati srpski elektroenergetski sektor iz ugljo-dioksidnog sistema u hibridni energetski sistem koji kombinuje obnovljive izvore, fleksibilnost hidroelektrana i strateški skladišni kapacitet.
Pripremljeno od strane cbam.rs
