Energija vetra sve više se nameće kao stabilizujući faktor na elektroenergetskim tržištima Jugoistočne Evrope (JIE), pružajući protivtežu volatilnosti izazvanoj solarnom proizvodnjom i menjajući ulogu fleksibilnih izvora.
Tokom 16. nedelje, proizvodnja iz vetra u regionu porasla je na 3.047 MW, što predstavlja rast od 1.143 MW na nedeljnom nivou i nivo od čak 23% iznad sezonskog proseka. Ovaj skok imao je ključnu ulogu u smanjenju regionalnih cenovnih razlika, naročito između Mađarske i Nemačke.
Za razliku od solarne energije, koja dostiže vrhunac tokom podnevnih sati, energija vetra često daje veći doprinos tokom večernjih i noćnih perioda, kada je potrošnja i dalje relativno visoka. Ovaj komplementarni proizvodni profil povećava njenu vrednost u okviru proizvodnog miksa, posebno u uslovima kontinuiranog rasta solarnih kapaciteta.
Uticaj na cene je značajan. Veća proizvodnja iz vetra smanjuje potrebu za gasnim elektranama tokom vršnih sati, ograničava nagle skokove cena i ublažava unutardnevnu volatilnost. U praksi, energija vetra sve više deluje kao prirodni hedž mehanizam protiv efekta „duck curve“ koji nastaje usled solarne proizvodnje.
Iz investicione perspektive, ovo dovodi do preispitivanja relativne vrednosti različitih tehnologija. Projekti vetra počinju da ostvaruju više capture cene u odnosu na solar, zahvaljujući boljem poklapanju sa periodima viših cena. Ovaj trend će verovatno uticati na odluke o alokaciji kapitala, naročito na tržištima gde se obe tehnologije takmiče za pristup mreži i finansiranje.
Ključne regije za razvoj vetroenergije uključuju Dobrogeu u Rumuniji, banatski koridor u Srbiji, kao i priobalna područja Hrvatske i Grčke. Takođe, sve veću pažnju dobija i repowering postojećih vetroparkova, što omogućava povećanje proizvodnje bez značajnih dodatnih opterećenja mreže.
Strateška uloga vetra očekuje se da dodatno ojača kako energetska tranzicija bude napredovala. Iako će solar i dalje dominirati u novim kapacitetima, sposobnost vetra da obezbedi proizvodnju u kritičnim periodima potražnje pozicionira ga kao ključnu komponentu stabilnosti sistema.
