Jugoistočna Evropa ušla je u novu fazu nuklearnog planiranja, sa nekoliko velikih projekata koji prelaze iz dugoročnih planova u fazu finansiranja, licenciranja i donošenja investicionih odluka. Rumunija razvija jedan od najnaprednijih evropskih projekata malih modularnih reaktora, Bugarska radi na finansiranju dva AP1000 reaktora u Kozloduju, dok Slovenija nastavlja pripreme za JEK 2. Zajedno, ovi projekti mogli bi značajno da promene regionalna tržišta električne energije, iako bi njihove ukupne investicione potrebe mogle dostići desetine milijardi evra.
Akcionari rumunske kompanije Nuclearelectrica odobrili su u februaru 2026. godine uslovnu konačnu investicionu odluku za projekat SMR elektrane u Doičeštiju. Plan predviđa zamenu nekadašnje termoelektrane na ugalj snage 600 MW sa šest NuScale modula pojedinačne snage 77 MW, odnosno ukupno 462 MW. Prema informacijama o projektu, razvoj bi mogao da otvori oko 4.000 radnih mesta u oblastima razvoja, izgradnje, proizvodnje i upravljanja elektranom, uključujući približno 200 stalnih radnih mesta.
Najveća neizvesnost i dalje se odnosi na troškove i finansiranje. Objavljene procene kreću se od oko 4,9 milijardi evra do 6–7 milijardi dolara. Rumunija je razmatrala potencijalnu podršku od do 3 milijarde dolara američke Export-Import banke i dodatnih milijardu dolara od US International Development Finance Corporation. Međutim, konačne obaveze, uslovi povlačenja sredstava i struktura finansiranja tek treba da budu definisani. Nuclearelectrica je u maju 2026. saopštila da se nastavlja rad na finansiranju, licenciranju, optimizaciji troškova i uspostavljanju komercijalno održive cene električne energije. Važno je naglasiti da prelazak u narednu fazu razvoja ne predstavlja bezuslovnu odluku o izgradnji po unapred utvrđenoj ceni.
Planirani blokovi 7 i 8 nuklearne elektrane Kozloduj u Bugarskoj koristiće tehnologiju AP1000 kompanije Westinghouse i trebalo bi da obezbede ukupno oko 2.300 MW. Citi je imenovan za ekskluzivnog koordinatora i aranžera izvozno-kreditnog finansiranja projekta, uz ocenu da je reč o njegovom najvećem angažmanu na finansiranju nuklearne energije u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Ukupna vrednost potrebnog finansiranja nije objavljena. Puštanje bloka 7 u rad trenutno je planirano za 2033. godinu, dok bi blok 8 usledio kasnije.
Slovenački projekat JEK 2 predstavlja još veći poduhvat u odnosu na veličinu domaćeg tržišta. Javne procene troškova kreću se od približno 9,6 milijardi do 15,4 milijarde evra, u zavisnosti od snage reaktora i korišćenih pretpostavki. Planirani referendum otkazan je 2024. godine zbog pitanja vezanih za pravni okvir i transparentnost, ali su tehničke pripreme i razvoj projekta nastavljeni. Pošto je postojeća nuklearna elektrana Krško u zajedničkom vlasništvu Slovenije i Hrvatske, svako proširenje ili zamena kapaciteta ima značajne prekogranične komercijalne i političke posledice.
Sva tri projekta imaju zajedničko strateško opravdanje: očuvanje stabilne, niskougljenične proizvodnje u periodu postepenog povlačenja kapaciteta na ugalj i širenja solarnih i vetroelektrana. Nuklearna energija može smanjiti zavisnost od uvoza gasa, podržati rastuću industrijsku potrošnju i obezbediti stabilnu proizvodnju koja dopunjuje promenljivu proizvodnju iz obnovljivih izvora. Istovremeno, projekti se suočavaju sa sličnim izazovima, posebno kašnjenjima u izgradnji, prekoračenjem troškova i potrebom za državnim finansiranjem ili podrškom prihodima.
Za elektroenergetska tržišta jugoistočne Evrope ključno pitanje biće da li ovakvi projekti mogu da se finansiraju isključivo komercijalnim prihodima. U praksi, nuklearni projekti koji predstavljaju prvu primenu određene tehnologije teško mogu da se oslanjaju samo na tržišne cene električne energije. Vlade će zato možda morati da razmotre ugovore za razliku, državne garancije, modele regulisane osnovice imovine, izvozno-kreditno finansiranje ili direktno javno vlasništvo. Svaki od ovih modela različito raspoređuje rizike između poreskih obveznika, potrošača, investitora i kreditora.
Zbog toga su finansijska transparentnost i raspodela rizika podjednako važne kao i izbor reaktorske tehnologije. Vlade i investitori moraju imati jasnu sliku o očekivanim cenama električne energije, troškovima izgradnje, uslovima finansiranja i potencijalnim gubicima pre nego što obavežu milijarde evra tokom nekoliko decenija.
Jugoistočna Evropa zato ne odlučuje samo o tome koje nuklearne tehnologije želi da izgradi. Ona odlučuje koje finansijske i građevinske rizike je spremna da preuzme na duži rok. Doičešti bi mogao da doprinese uspostavljanju lanca snabdevanja za male modularne reaktore u regionu, Kozloduj bi mogao dodatno da ojača poziciju Bugarske kao značajnog izvora stabilne električne energije, dok bi JEK 2 mogao da produbi dugoročnu energetsku saradnju Slovenije i Hrvatske.
Na kraju, projekte koji će najverovatnije uspeti neće nužno odrediti najveći planirani kapacitet. Pouzdano finansiranje, disciplinovano upravljanje projektom i transparentna raspodela rizika biće ključni faktori za pretvaranje obnovljenih nuklearnih ambicija jugoistočne Evrope u elektrane koje će zaista proizvoditi električnu energiju.
