Za ovu reverzibilnu hidroelektranu nije predviđen novac iz budžeta, ali jeste za gradnju solarnih i vetroelektrana, koje koštaju 153,4 milijarde dinara
Kada je nedavno aktuelna ministarka energetike Zorana Mihajlović izjavila da je još od 1999. godine njena ideja bila ulaganje u reverzibilnu hidroelektranu RHE „Bistrica” snage 680 megavata, postavilo se logično pitanje, pa ako je tako, zbog čega se ovaj važan domaći izvor zelene energije nije ni u prvom, a ni u drugom mandatu ministarke našao na listi prioriteta od nacionalnog značaja. Tim pre što je aktuelna ministarka velika zagovornica obnovljivih izvora, što „Bistrica” jeste. Bilo kako bilo, umesto domaće „Bistrice”, novac iz budžeta, i to za oko dva gigavata zelene struje, otići će investitorima u sunce i vetar. Budžetom Srbije se predviđa da se odobri novac za projektne i programske zajmove, i to sa stranim investicionim korporacijama, fondovima i bankama. Tu se pre svega misli na solarne elektrane instalisane snage jedan gigavat, za koju treba izdvojiti 94,4 milijarde dinara ili oko 800 miliona evra, i za vetroelektrane snage 800 megavata do jedan gigavat, za koju će se izdvojiti 59 milijardi dinara ili oko 500 miliona evra. Jedini domaći projekat koji je viđen u budžetu je „Đerdap 3”, za koji se predviđa ulaganje od 177 milijardi dinara.
Inače, reverzibilna hidroelektrana „Bistrica” proizvodila bi vršnu energiju za pokrivanje maksimalne dnevne potrošnje, što je inače najskuplja energija, a što je vrlo važno ako se zna da će potrošnja struje u Srbiji do 2030. porasti za 16,3 odsto. Osim toga, srpska energetika će se ubuduće sretati s vrlo visokim troškovima gradnje postrojenja za skladištenje energije usled većeg oslanjanja na varijabilne obnovljive izvore. Ovako bi se to uštedelo kroz gradnju „Bistrice”.
Upitani zašto „Bistrica” nije prioritet, Ministarstvo rudarstva i energetike (MRE) u odgovoru „Politici” odgovornost prebacuju na Ministarstvo zaštite životne sredine uz objašnjenje da je MRE još u decembru 2021. predložilo da se projekat RHE „Bistrica” na sednici vlade proglasi projektom od posebnog značaja za Srbiju. Prikupljena su pozitivna mišljenja svih ministarstava osim Ministarstva zaštite životne sredine, te se za razloge ovakve odluke treba obratiti njima. Inače, prema Strategiji razvoja energetike iz 2015, projekat RHE „Bistrica” je trebalo da se završi, odnosno da ova elektrana bude izgrađena, još 2020. Zašto nije, pitanje je za one koji to nisu uradili, odgovaraju u MRE i naglašavaju da su drugi pomenuti projekti kompatibilni s projektom RHE „Bistrica”.
Oni koji, međutim, malo duže pamte, znaju da to baš i nije tako, te da je MRE slučajno ili namerno zaboravilo da kaže da se prema prvobitnom projektu RHE „Bistrica” pokazala kao neisplativa, jer u tom trenutku nije postojala ovolika zainteresovanost za ulaganje u solarne elektrane i vetroparkove u Srbiji. Te zato na tom projektu nije ni bio fokus, zato što su zahtevi za zakupom generatora za obezbeđenje balansne rezerve bili dovoljni za tadašnji proizvodni miks konvencionalnih izvora u EPS-u. Pri tome, forsiranje visokog udela zelene energije u proizvodnom miksu Srbije, a bez prethodno potpuno gotovih hidroelektrana „Bistrica” i „Đerdap 3”, neodrživo je i u najmanju ruku nelogično.
Na pitanje da li se ovo zove lobiranje za strance, kojima se ponovo pune džepovi parama svih nas koji plaćamo struju, u MRE kažu da je pitanje za dosadašnje čelnike EPS-a da li je šteta pričinjena Srbiji uvozom struje tokom zime 2021/22. „lobiranje ili nešto drugo”, jer 30 godina nije izgrađeno nijedno novo postrojenje za proizvodnju električne energije, s jedne strane, dok su s druge strane obmanjivali i državu i građane o spremnosti kapaciteta. Ne zaboravimo da su na uvoz električne energije, upravo iz ovog razloga, potrošene stotine miliona evra, a taj iznos se dodatno uvećava svakog dana, jer domaća proizvodnja još uvek nije dovoljna da pokrije potrebe i možemo samo da postavimo pitanje da li će taj trošak biti u vrednosti RHE „Bistrica” ili RHE „Đerdap 3”.
Drugim rečima, „džepovi stranaca” se pune i puniće se i u narednom periodu upravo zbog uvoza električne energije, i to u daleko većem iznosu nego da smo izgradili nove kapacitete. Za razliku od nas, Rumunija je za proteklih 10 godina izgradila oko 18.000 megavata (250 puta više izgrađenog od onoga što smo u ovoj energiji mi tek ugovorili), da ne pominjemo razvijenije evropske države. Da primer koji iz MRE navode i nije baš najsrećniji, potvrđuje činjenica da je zbog visokog udela zelene energije u proizvodnom miksu i tehničkih ograničenja termoelektrana u Rumuniji, rumunska „Hidroelektrika” bila prinuđena da preliva vodu, kao primarnu energiju i uz to potpuno čistu zelenu energiju na „Đerdapu”, kako bi ispunila zahteva za balansiranjem sistema Rumunije, što je sve nosilo ne samo tehničke posledice nego i teške finansijske posledice po rumunsko preduzeće koje gazduje hidroelektranama.
Na pitanje, dokle će prioritet MRE biti bacanje para za zelenu energiju kojom nismo mogli da pokrivamo manjkove tokom zime nego da uvozimo struju, odgovaraju „da niti je ulaganje u čistu energiju bacanje para, niti oni utvrđuju prioritete, već samo predlažu prioritete, a vlada o njima odlučuje”. Inače, ozbiljan novac je već potrošen, i to daleko veći od vrednosti i „Bistrice” i svakog drugog ovde pomenutog projekta, a bacili su ga, svojim upravljanjem, upravo oni koji su najviše doprineli teškoj situaciji u kojoj se EPS nalazi.
Na kraju ostaje otvoreno i veliko pitanje ko će snositi troškove obavezne balansne rezerve i balansiranja, jer ako je suditi prema trenutno važećem Zakonu o obnovljivim izvorima energije, i ovaj teret će pasti na ionako oslabljeni EPS, piše Politika.
