Ponovno interesovanje Srbije za nuklearnu energiju prešlo je iz političkog signala u strukturnu javnu raspravu, pri čemu se Srpska akademija nauka i umetnosti uključuje u preispitivanje ekonomske i institucionalne logike uvođenja malih modularnih reaktora (SMR). Ono što je u početku delovalo kao strategija diverzifikacije sada se sve više posmatra kao visokorizično ulaganje kapitala i regulatornih kapaciteta u sistem koji je već pod pritiskom modernizacije.
U središtu neslaganja nalazi se nesklad između ambicije i infrastrukture. Srbija danas ima elektroenergetski sistem kojim dominiraju lignitni kapaciteti pod upravljanjem Elektroprivreda Srbije, pri čemu termoelektrane čine oko 65–70% proizvodnje, uz hidroenergiju i rastući, ali i dalje sekundarni sektor obnovljivih izvora. Zemlja nema nuklearne elektrane, nema potpuno operativnog nezavisnog regulatora, niti infrastrukturu za gorivo i upravljanje otpadom. U tom kontekstu, uvođenje SMR-a predstavlja sistemski iskorak, a ne postepeno unapređenje.
Odbor za energetiku SANU ovaj iskorak opisuje veoma jasno. Njihova analiza ukazuje da su SMR tehnologije, uprkos narativu o fleksibilnosti, i dalje komercijalno nedokazane u širokoj primeni, uz troškove koji su često viši od alternativnih opcija. Kritika se ne odnosi samo na početna ulaganja, već i na dugoročnu ekonomiku, gde manji reaktori gube prednosti ekonomije obima.
Na globalnom nivou, troškovi SMR-a procenjuju se na 4.000–8.000 € po kW, u zavisnosti od tehnologije i lokalizacije. Za reaktor od 300 MW, to znači 1,2–2,4 milijarde € po jedinici, bez dodatnih troškova finansiranja, regulative i integracije u mrežu. U Srbiji, gde su ukupna ulaganja u energetiku oko 1–2 milijarde € godišnje, jedan projekat bi zauzeo disproporcionalan deo nacionalnog kapitala.
Ova neravnoteža postaje još izraženija kroz finansiranje. Nuklearni projekti zahtevaju dugoročni i jeftin kapital, često uz državne garancije. Srbija, kao tržište u razvoju, ima troškove zaduživanja od 5–7%, što povećava cenu proizvedene električne energije i otežava uklapanje u domaći tarifni sistem.
SANU takođe naglašava značaj institucionalnih kapaciteta. Nuklearni program nije samo gradnja—on zahteva dugoročan razvoj regulatora, bezbednosne kulture i stručnog kadra. Međunarodna agencija za atomsku energiju ističe da zemlje moraju razviti kompletan regulatorni okvir, što obično traje 10–15 godina.
U tom kontekstu, javlja se problem vremenskog nesklada. Glavni izazov Srbije nije nedostatak proizvodnje, već balansiranje sistema u srednjem roku. Sa rastom solarnih i vetro kapaciteta, sistemu su potrebni fleksibilnost i skladištenje, a ne dodatna bazna proizvodnja.
Tu se jasno vidi trošak propuštene prilike. Investicija od 2 milijarde € u SMR mogla bi alternativno finansirati:
• 1.500–2.000 MW solarne energije
• 500–800 MW vetra
• 500–1.000 MWh skladištenja
Ovakav portfelj bi u roku od 3–5 godina značajno transformisao energetski miks Srbije.
Ovi projekti su takođe bolje usklađeni sa finansiranjem iz institucija poput Evropska investiciona banka i Evropska banka za obnovu i razvoj, gde obnovljivi izvori imaju povoljnije uslove finansiranja.
Dodatni izazov predstavlja upravljanje nuklearnim otpadom. Srbija bi morala da razvije kompletan sistem za skladištenje, transport i odlaganje, što donosi dodatne troškove i političke izazove.
Geopolitički aspekt je takođe značajan. Nuklearna energija podrazumeva dugoročnu zavisnost od dobavljača tehnologije i goriva, što ima implikacije i na spoljnu politiku. Obnovljivi izvori nude veću diversifikaciju i fleksibilnost.
Ipak, politička logika nuklearne opcije je razumljiva. Očekuje se rast potrošnje energije, posebno u sektorima pogođenim CBAM regulativom. Industrije poput Bora i Smedereva zahtevaju stabilnu niskougljeničnu energiju, što nuklearna energija teorijski može da obezbedi.
Problem je u vremenskom okviru. SMR projekti ne bi bili operativni pre sredine 2030-ih, dok su pritisci dekarbonizacije prisutni već u periodu 2026–2030.
To stvara jaz između tehnologije i potrebe. Srbija rizikuje da investira u dugoročno rešenje koje ne rešava kratkoročne izazove.
Sa investicione strane, razlika je još izraženija. Obnovljivi projekti se oslanjaju na dugoročne PPA ugovore sa industrijom, što omogućava stabilne prihode i lakše finansiranje. Nuklearni projekti bi zahtevali državne garancije i veći fiskalni rizik.
Postoji i pitanje integracije u mrežu. Sistem kojim upravlja Elektromreža Srbije već se modernizuje. Nuklearni kapaciteti zahtevaju dodatna ulaganja, dok se obnovljivi izvori mogu postepeno integrisati.
Sve ovo ne isključuje nuklearnu energiju iz budućnosti Srbije. Ono što SANU radi jeste da pomera fokus sa pitanja „da li“ na pitanje „kada i pod kojim uslovima“.
Nuklearna energija može biti deo dugoročne strategije, ali trenutno pitanje je da li je pravi trenutak za investiciju koja zahteva veliki kapital i institucionalnu transformaciju.
Kako se debata razvija, fokus se pomera ka efikasnosti ulaganja. Energetske odluke sada imaju široke posledice—od stabilnosti mreže do konkurentnosti privrede.
Stav SANU uvodi realističan pristup, naglašavajući da politika mora biti zasnovana na ekonomiji i spremnosti sistema.
Ishod ove rasprave oblikovaće ne samo energetski miks, već i ekonomski pravac Srbije. U vremenu ubrzane energetske tranzicije, sposobnost efikasnog ulaganja kapitala može biti jednako važna kao i same tehnologije.
