Mehanizam za prilagođavanje na granici po pitanju ugljenika (CBAM) koji je uvela Evropa počinje da transformiše tržište električne energije u Jugoistočnoj Evropi na načine koji su pre samo nekoliko godina delovali i politički i komercijalno malo verovatni. Decenijama je trgovina električnom energijom na Balkanu bila oblikovana pre svega troškovima proizvodnje, hidrološkim uslovima, cenama goriva i dostupnošću prenosnih kapaciteta. Sistemi sa visokim udelom uglja u Srbiji, Bosni i Hercegovini ili Bugarskoj često su izvozili električnu energiju po konkurentnim cenama, dok su zemlje bogate hidroenergijom poput Albanije i Crne Gore koristile sezonske viškove.
Do 2026. godine, međutim, ugljenični intenzitet postaje podjednako važan kao i sama cena proizvodnje.
Uvođenje CBAM-a u trgovinu električnom energijom postepeno menja geografiju tokova energije na Balkanu. Ovaj mehanizam utiče na to koje zemlje mogu konkurentno izvoziti u EU, kako elektroprivrede procenjuju investicije u obnovljive izvore i zašto industrijski potrošači sve više traže ugljenično niskointenzivne ugovore o snabdevanju električnom energijom. Istovremeno, ubrzava se šira restrukturacija regionalne ekonomike električne energije u kojoj ugljenična izloženost, balansna fleksibilnost i integracija obnovljivih izvora postaju ključni faktori dugoročne konkurentnosti.
Promena je već vidljiva u tržišnim podacima.
Tokom prvog kvartala 2026. godine, komercijalne razmene električne energije između Evropske unije i Zapadnog Balkana smanjene su značajno. Ukupni prekogranični tokovi između EU i WB6 pali su za oko 25% na godišnjem nivou. Izvoz električne energije iz EU ka Zapadnom Balkanu pao je za više od 40%, dok su i tokovi iz Zapadnog Balkana ka EU takođe opali.
Na prvi pogled, ovaj trend deluje kontradiktorno. Veleprodajne cene električne energije u delovima Zapadnog Balkana bile su značajno niže nego u EU. U klasičnom tržišnom modelu, jeftinija energija iz Balkana bi se izvozila ka skupljim evropskim tržištima.
Međutim, ugljenični troškovi sve više narušavaju te obrasce.
Suština je u tome da CBAM uvodi dodatni trošak za električnu energiju iz ugljenično intenzivnih sistema pri ulasku na EU tržište. U praksi, to znači da struja iz termoelektrana na ugalj u regionu postaje sve manje konkurentna u odnosu na niskougljeničnu proizvodnju unutar EU.
Ovo je posebno važno jer mnogi sistemi u Jugoistočnoj Evropi i dalje u velikoj meri zavise od lignita.
Srbija jasno ilustruje ovaj izazov. Zemlja i dalje ima značajnu proizvodnju iz lignita kroz komplekse poput „Nikole Tesle“ i Kostolca. Iako se ubrzava razvoj vetra i solarne energije, ukupni ugljenični intenzitet sistema i dalje ostaje visok.
To menja ekonomiku prekogranične trgovine.
Tradicionalno, tržišta su funkcionisala na osnovu marginalnih troškova proizvodnje. Ako je srpska struja iz uglja bila jeftinija, izvoz je bio konkurentan. Sada, međutim, CBAM uvodi ugljenični filter koji menja tu računicu.
Sličan pritisak postoji u Bosni i Hercegovini, gde kombinacija hidro i lignit proizvodnje više ne garantuje konkurentsku prednost u izvozu prema EU, uprkos relativno niskim proizvodnim troškovima.
Efekti se ne ograničavaju samo na elektroprivrede.
Industrijske kompanije širom regiona sve više shvataju da izbor izvora električne energije utiče na njihovu izvoznu konkurentnost prema EU. Proizvođači čelika, hemijske industrije, automobilski dobavljači i industrijski prerađivači počinju da obraćaju pažnju na ugljenični otisak električne energije jer on sve više utiče na zahteve evropskih kupaca i finansijera.
Zbog toga raste potražnja za ugovorima o snabdevanju obnovljivom energijom (PPA).
U praksi, CBAM pretvara električnu energiju u strateški industrijski input, a ne samo operativni trošak.
Albanija se izdvaja kao jedan od najvećih dobitnika ove tranzicije.
Njegov elektroenergetski sistem se gotovo u potpunosti oslanja na hidroenergiju, što Albaniji daje jedan od najnižih ugljeničnih intenziteta u Evropi. Tokom prvog kvartala 2026. godine, povoljni hidrološki uslovi dodatno su povećali proizvodnju, jačajući izvozni potencijal upravo u trenutku kada ugljenično osetljiva trgovina električnom energijom postaje sve važnija.
Crna Gora ima složeniju poziciju, sa kombinacijom hidroenergije i rastuće energije vetra, ali i dalje u okviru regionalnog sistema koji je pod uticajem termoelektrana u okruženju.
Rumunija predstavlja drugačiji model, sa kombinacijom nuklearne energije, hidroenergije i rastućih obnovljivih izvora, što je čini potencijalno jednim od najkonkurentnijih niskougljeničnih izvoznika u regionu.
Sve ovo pokazuje da se elektroenergetska mapa Jugoistočne Evrope postepeno reorganizuje prema ugljeničnom intenzitetu.
Ova promena stvara novu investicionu hijerarhiju. Projekti obnovljivih izvora sada nisu važni samo zbog proizvodnje, već i zato što smanjuju ukupnu ugljeničnu izloženost sistema i poboljšavaju izvozni položaj.
Srbija ili vetropark sada nisu samo energetski kapacitet — oni postaju instrument smanjenja ugljeničnog otiska nacionalnog sistema.
Ipak, sama ekspanzija obnovljivih izvora nije dovoljna jer je potreban balans.
Zbog toga fleksibilna infrastruktura — baterije, hidro balansiranje i prenosne interkonekcije — postaje ključna za CBAM tranziciju. Rumunija, Grčka i Srbija sve više investiraju u sisteme skladištenja kako bi smanjile zavisnost od termoelektrana.
Posebno je važan Transbalkanski koridor, koji omogućava bolji protok niskougljenične energije širom regiona i smanjuje potrebu za ugljeničnim balansiranjem.
Geopolitički, ovo dodatno približava Balkan EU energetskom sistemu.
Zemlje koje brže smanjuju ugljenični intenzitet i jačaju obnovljive i balansne kapacitete biće integrisane u evropsko tržište mnogo povoljnije. One koje ostanu zavisne od lignita rizikuju dugoročnu marginalizaciju.
Ipak, tranzicija je neujednačena. Regulatorni okviri se razlikuju, tržišta su fragmentisana, a investicije u mrežu i skladištenje zahtevaju ogromne iznose kapitala.
Zaključak je jasan: CBAM nije samo klimatska politika — to je tržišni mehanizam koji redefiniše elektroenergetski sistem Balkana. Ugljenični intenzitet postaje ključni faktor konkurentnosti, a fleksibilnost i integracija određuju buduću vrednost infrastrukture.
U tom novom okruženju, pobednici neće biti oni koji proizvode najjeftiniju električnu energiju, već oni koji proizvode najčistiju i najfleksibilniju energiju kompatibilnu sa evropskom niskougljeničnom ekonomijom.
Pripremljeno od strane virtu.energy
