Grad Doboj izdao je upotrebne dozvole za 104 male solarne elektrane koje je kompanija Etmax izgradila na Crkvenom brdu kod Podnovlja, uprkos nerešenom sporu u vezi sa vlasništvom nad zemljištem na kojem se projekat nalazi. Odluka omogućava postrojenjima da krenu ka komercijalnom radu, ali istovremeno ostavlja potencijalno značajnu pravnu odgovornost otvorenom pred nadležnim organima i širom šemom podrške.
Dozvole su izdate 29. juna 2026. godine, nakon višemesečnog protivljenja lokalnog stanovništva i ekoloških organizacija. Spor se odnosi i na blizinu postrojenja stambenim objektima i na zakonitost prenosa zemljišta sa Poljoprivredne zadruge Podnovlje na Grad Doboj, pre njegove naknadne prodaje kompaniji Etmax.
Vrhovni sud Republike Srpske je u aprilu ukinuo raniju presudu Okružnog suda u Doboju i doveo u pitanje zakonitost prvobitne transakcije zemljištem. Pitanje vlasništva i dalje je predmet daljeg sudskog postupka, ali je lokalna uprava nastavila sa izdavanjem upotrebnih dozvola pre okončanja spora.
Smatra se da svaka elektrana ima snagu do 150 kW, što čitavom portfelju daje maksimalnu ukupnu snagu od približno 15,6 MW. Podela većeg projekta na više pojedinačnih malih elektrana može omogućiti da svaka jedinica ispuni uslove za pravo na fid-in tarifu, čime se obezbeđuju predvidivi prihodi tokom perioda podrške od 15 godina.
Procenjeni godišnji prihod od približno 20.000 evra po postrojenju donosio bi ukupni prihod od oko 2,08 miliona evra godišnje. Tokom 15 godina, nominalni prihodovni potencijal premašio bi 31 milion evra, što u velikoj meri objašnjava procene da bi potencijalni odštetni zahtevi mogli premašiti 32 miliona evra. Zahtevi zasnovani na dužem tehničkom veku imovine od 25 do 30 godina mogli bi biti i veći, iako bi svaki iznos naknade zavisio od priznatog obima štete, operativnih troškova, pretpostavki o finansiranju i obaveze investitora da preduzme razumne mere za smanjenje gubitaka.
Orijentacioni troškovi razvoja i izgradnje fragmentisanog solarnog portfelja snage 15,6 MW mogli bi da iznose između 11 i 17 miliona evra, u zavisnosti od specifikacije opreme, radova na priključenju na mrežu, terena i transakcionih troškova. Pravna izloženost zato potencijalno može biti veća od prvobitne fizičke investicije, jer bi mogla da obuhvati i izgubljene subvencionisane prihode, a ne samo nenadoknađene troškove izgradnje.
Slučaj stvara složeno pitanje raspodele rizika. Kompanija Etmax mogla bi da tvrdi da se prilikom kupovine zemljišta, pribavljanja dozvola i izgradnje postrojenja oslanjala na odluke javnih organa. Nadležni organi bi, sa druge strane, mogli da se suoče sa pitanjem da li je upotrebne dozvole trebalo izdati dok su sudski postupci u vezi sa vlasništvom i dalje bili u toku. Banke i osiguravajuće kuće fokusiraće se na to da li je rizik u vezi sa vlasništvom nad zemljištem bio adekvatno obelodanjen, da li su pravna mišljenja sadržala ograde i da li mehanizmi naknade ostaju primenljivi ukoliko se utvrdi da je osnovna transakcija bila nezakonita.
Spor takođe pokazuje zašto se upotrebne dozvole ne mogu tretirati kao zamena za potpunu proveru prava na zemljištu. Tehnički završen projekat iz obnovljivih izvora i dalje može biti neprihvatljiv za bankarsko finansiranje ukoliko su katastarski podaci, prenosi vlasništva, službenosti ili prava pristupa predmet spora. Pravo na fid-in tarifu obezbeđuje vidljivost prihoda, ali ne otklanja nedostatke u vlasništvu nad zemljištem.
Za Republiku Srpsku, šire pitanje odnosi se na kredibilitet sistema izdavanja dozvola za projekte iz obnovljivih izvora. Odštetni zahtev veći od 32 miliona evra predstavljao bi značajan trošak za javne institucije i mogao bi da podstakne detaljniju kontrolu drugih projekata strukturiranih kroz veći broj malih proizvodnih jedinica. To bi takođe moglo da utiče na buduće odluke banaka koje procenjuju projekte oslonjene na transakcije sa zemljištem u vlasništvu lokalnih samouprava i dugoročnu regulisanu podršku.
Postrojenja sada možda imaju upotrebne dozvole, ali nerešeni spor oko vlasništva ostavlja ekonomsku vrednost projekta i pitanje njenog stvarnog vlasništva neizvesnim. Ključni rizik više nije u izgradnji i puštanju postrojenja u rad, već u sudskim postupcima, naknadi štete i izvršivosti sistema prihoda.
