Izvoz električne energije iz Srbije preko Crne Gore mogao bi proizvođačima da obezbedi dodatne dugoročne kupce i veće prihode, ali finansijska održivost te rute zavisi od cene i pouzdanosti pristupa prenosnoj mreži, kao i od tretmana isporučene struje prema evropskim pravilima o emisijama. Analiza kompanije Virtu.Energy pokazuje da bi nezavisni proizvođači električne energije morali da usklade prenosne kapacitete, ugovorne obaveze i dokaznu dokumentaciju.
Poslovna prilika je realna: postojeće interkonekcije povezuju Srbiju i Crnu Goru, a podmorska veza Crne Gore omogućava pristup italijanskom tržištu. Da bi se taj pristup pretvorio u predvidive prihode projekta, potrebno je koordinisati zakup kapaciteta na dve granice, jasno raspodeliti rizike isporuke i dokumentovati emisije koje se pripisuju izvezenoj električnoj energiji.
Razlika u cenama dovoljno je velika da privuče pažnju. U drugom kvartalu 2026. prosečna cena električne energije na tržištu za dan unapred iznosila je 120,9 €/MWh u italijanskoj zoni Centro Sud, prema 96,3 €/MWh u Srbiji i 93,6 €/MWh u Crnoj Gori. Izračunata razlika između Italije i Srbije bila je 24,6 €/MWh, pre troškova prenosa, balansiranja, gubitaka i emisija ugljenika.
Istorijska razlika u cenama predstavlja početnu osnovu za procenu izvoza, ali prihod koji zadrži proizvođač vetroelektrane, solarne elektrane ili hidroelektrane zavisi od profila proizvodnje, dostupnosti prenosa u pojedinim satima i obaveza iz ugovora o otkupu električne energije (PPA). Za kreditore je ključno pitanje da li je proizvođač ugovorio pouzdanu neto cenu i da li ima ugovornog partnera koji može da preuzme rizike isporuke.
Izvoz preko dve granice donosi odvojene rizike
Na granicama Srbije i Crne Gore, kao i Crne Gore i Italije, tokom 2026. primenjuju se godišnje, mesečne i dnevne eksplicitne aukcije prenosnih kapaciteta. Zajednički okvir za dodelu olakšava administraciju, ali se dve granice i dalje tretiraju kao zasebne komercijalne pozicije.
Izvoznik zato mora da uskladi kupovinu električne energije, kapacitete na obe granice i nominacije potrebne za isporuku. Dobijanje kapaciteta na granici Srbije i Crne Gore ne garantuje odgovarajući kapacitet od Crne Gore do Italije. Ako srpska elektrana proizvede više nego što može da se prenese preko uže od dve granične pozicije, za preostalu proizvodnju biće potreban drugi kupac ili aranžman za trgovinu.
To stvara nesklad između trajanja finansiranja projekta iz obnovljivih izvora i trajanja prenosnih proizvoda koji podržavaju izvoz. PPA može da važi deset godina ili duže, dok se kapacitet za isporuku prema tom ugovoru obezbeđuje na znatno kraće periode. Dugoročna fizička prava na prenos mogu da pruže veću izvesnost, ali ne uklanjaju rizik od ograničenja prenosa ili obnove prava.
Kod ugovora sa čvrstom obavezom isporuke, naknada za ograničenje prenosa ne mora da pokrije komercijalni trošak nabavke zamenske električne energije u Italiji. Primer takvog rizika zabeležen je 3. oktobra 2026, kada je 400 MW dugoročnih prenosnih prava od Crne Gore do Italije svedeno na nulu tokom šest sati zbog operativnih bezbednosnih ograničenja povezanih sa HVDC vezom. Za nezavisnog proizvođača električne energije (IPP), posledice po ugovor zavise od toga da li takav prekid oslobađa od obaveze isporuke, zahteva nabavku zamenske struje ili prenosi obavezu na kupca ili pružaoca usluga trgovine.
Jačanje mreže unapređuje rutu, ali rokovi su važni
Veza Crne Gore i Italije ima kapacitet od 600 MW, a komercijalno je u funkciji od decembra 2019. Međutim, oko 200 MW kapaciteta dodeljeno je privatnim investitorima na osnovu izuzeća od pravila o pristupu trećih strana. Taj deo je povezan sa projektom Monita Interconnector, pa se ne može pretpostaviti da je svih 600 MW stalno dostupno kroz javne aukcije kapaciteta.
Privatni kapacitet mogao bi da bude komercijalno relevantan za italijanske industrijske kupce koji imaju pristup odgovarajućim prenosnim pravima. Svaka ponuda srpskog IPP-a zasnovana na takvom aranžmanu morala bi da utvrdi dozvoljeni način korišćenja prava, preostalo trajanje i njihovu stvarnu ugovornu raspoloživost.
U međuvremenu se pojačava šira prenosna mreža. U Crnoj Gori je dalekovod Lastva–Pljevlja naponskog nivoa 400 kV ušao u probni rad u julu 2026, čime je ojačana veza severa zemlje sa primorskim prenosnim sistemom povezanim sa Italijom. Na srpskoj strani posebno su važne naredne faze Trans-Balkan Electricity Corridor.
Očekuje se da će pojačanje deonice Obrenovac–Bajina Bašta, za koje je procenjena investicija od oko 113,5 miliona evra, biti završeno tokom 2028. Naredna deonica, koja povezuje područje Bajine Bašte sa Višegradom i Pljevljima, planirana je za 2029. Ove investicije trebalo bi da ojačaju vezu Srbije sa Crnom Gorom i unaprede regionalni prenosni koridor, ali veći kapacitet mreže ne znači automatski i istu količinu komercijalno raspoloživog kapaciteta za izvoz.
IPP koji počne sa radom pre završetka tih pojačanja mora da finansira projekat na osnovu prenosnih kapaciteta dostupnih danas, a ne kapaciteta koji se očekuju kasnije. Drugi planirani pol HVDC veze Crne Gore i Italije mogao bi da poveća ukupan kapacitet na 1.200 MW, ali rok za njegovu realizaciju nije izvestan. U modelima za kratkoročna ulaganja taj dodatni kapacitet zato treba posmatrati kao mogući povoljniji scenario, a ne kao zagarantovanu infrastrukturu.
Postojeći ugovori ograničavaju raspoloživu proizvodnju za izvoz
Najizgledniji kandidati za aranžmane izvoza u Italiju jesu projekti izloženi tržišnim cenama, proizvodnja koja nije ugovorena i obnovljivi projekti kojima ističu postojeći PPA ugovori. Sama instalirana snaga ne određuje koliko električne energije IPP može da ponudi italijanskom kupcu. Postojeći ugovori mogu na više godina da odrede kupca, mesto isporuke, ugovorenu količinu i vlasništvo nad atributima obnovljive energije.
To je posebno važno za projekte podržane na aukcijama u Srbiji. Projekti koji su dobili podršku u okviru srpskog sistema aukcija za obnovljive izvore mogu imati dugoročne aranžmane povezane sa domaćim snabdevanjem i EPS-om. Proizvodnja koja je već obuhvaćena tim aranžmanima ne može se automatski smatrati slobodnom za drugi dugoročni PPA sa italijanskim kupcem.
Zato je pre ponude izvoznog kapaciteta neophodno pregledati ugovore svakog pojedinačnog projekta. Drugi projekti u Srbiji pokazuju da međunarodne trgovinske kompanije već zaključuju dugoročne ugovore sa domaćim proizvođačima obnovljive energije. Vetarpark Krivača snage 105 MW, na primer, zaključio je desetogodišnji PPA sa kompanijom Axpo, što pokazuje da srpski IPP može da uspostavi finansijski održiv odnos sa međunarodnim trgovcem električnom energijom.
Prvi korak za proizvođača koji razmatra koridor preko Crne Gore i Italije jeste da utvrdi kolika količina proizvodnje ostaje raspoloživa za novi ugovor.
Dokumentacija za CBAM može da odredi komercijalnu vrednost
Mehanizam EU za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM) dodaje još jedan sloj transakciji. Električna energija proizvedena u Srbiji i preneta preko Crne Gore za potrebe CBAM-a i dalje se smatra električnom energijom srpskog porekla; tranzit kroz Crnu Goru ne menja zemlju proizvodnje. To je važno zato što tretman emisija srpske električne energije može značajno da utiče na ekonomiku prodaje u Italiji.
Za vetroelektrane, solarne elektrane i druge niskougljenične proizvođače, komercijalna prilika zavisi od mogućnosti da dokažu stvarne emisije povezane sa strujom iz konkretne elektrane, umesto da se oslanjaju na širu podrazumevanu vrednost za celu zemlju. Sama proizvodnja iz obnovljivih izvora nije dovoljna. Važeći okvir CBAM-a zahteva kvalifikovani fizički PPA i prateće dokaze koji potvrđuju vezu između imenovanog proizvođača i električne energije uvezene u EU.
Dokazni lanac, između ostalog, mora da obuhvati proizvodno postrojenje, ugovorni odnos, prenos i nominovanu rutu isporuke, satnu proizvodnju, podatke merenja i SCADA sistema, prihvaćene fizičke rasporede, relevantnog uvoznika ili ovlašćenog CBAM deklaranta i nezavisnu verifikaciju.
Za srpskog proizvođača koji prodaje električnu energiju preko Crne Gore u Italiju, taj lanac može da uključi EMS, CGES i Terna, kao i proizvođača, trgovca, uvoznika i verifikatora. Dodela kapaciteta na aukciji samo je jedan deo postupka: ona potvrđuje prenosna prava, ali sama po sebi ne dokazuje da električna energija potiče iz imenovane obnovljive elektrane.
Važeća metodologija za električnu energiju pridaje veliki značaj ugovornom odnosu između proizvođača, posrednika i kupca ili deklaranta u EU. Uobičajen lanac, u kome IPP ima jedan bilateralni ugovor sa trgovcem, a trgovac odvojeni ugovor o daljoj prodaji sa kupcem iz EU, može zato zahtevati pažljivu pravnu proveru i verifikaciju ako uvoznik želi da primeni stvarne emisije proizvođača. Zbog toga je važno unapred urediti strukturu transakcije, pre potpisivanja PPA.
Potrebno je jasno odrediti identitet uvoznika iz EU, ovlašćenog CBAM deklaranta, kupca električne energije i pružaoca usluga trgovine. Paket za izveštavanje mora da poveže prijavljenu količinu sa konkretnim uvoznikom i periodom isporuke. Garancije porekla mogu da potkrepe atribut obnovljive energije, ali same po sebi ne zamenjuju fizički PPA, nominacije, mrežnu dokumentaciju i verifikaciju potrebne za dokazivanje stvarnih emisija električne energije prema CBAM-u.
Komercijalni rizik zato se ne svodi na fizičku isporuku. Električna energija može da stigne do Italije, a da prateći dokazi ipak ne budu dovoljni da uvoznik primeni očekivani tretman stvarnih emisija. Raspodelu tog rizika potrebno je izričito urediti PPA ugovorom.
Važnija je zadržana marža od razlike u cenama
Istorijska razlika od 24,6 €/MWh između italijanske i srpske cene objašnjava interesovanje za ovu rutu, ali ne predstavlja dodatni profit IPP-a. Model izvoza mora da polazi od cene ostvarene u Italiji tokom stvarnih sati proizvodnje elektrane. Od tog iznosa treba oduzeti alternativnu vrednost prodaje u Srbiji, troškove prenosa na granicama Srbije–Crne Gore i Crne Gore–Italije, kao i troškove balansiranja i gubitaka u mreži.
U obračun treba uključiti i usluge prognoziranja i nominacija, naknade za trgovinu, troškove kolaterala i kreditnog obezbeđenja, kao i eventualni trošak emisija ugljenika prema CBAM-u koji se ugovorom prenosi na prodavca.
Profil proizvodnje je naročito važan. Proizvodnja vetroelektrana može biti koncentrisana u satima kada se razlika između cena u Italiji i Srbiji znatno razlikuje od godišnjeg ili kvartalnog proseka. Solarne elektrane suočavaju se sa posebnim izazovom jer proizvode uglavnom danju, kada rast regionalne solarne proizvodnje može da obori veleprodajne cene.
Hidroelektrane sa operativnom fleksibilnošću mogu lakše da ciljaju periode sa većom vrednošću isporuke, u zavisnosti od hidroloških uslova i ograničenja rada postrojenja. Baterijsko skladištenje moglo bi da unapredi model preoblikovanjem proizvodnje iz obnovljivih izvora, smanjenjem izloženosti odstupanjima i premeštanjem isporuke u sate sa višim cenama. Međutim, ako se baterija puni i prazni u različitim periodima, njeno uključivanje u dokazni lanac stvarnih emisija prema CBAM-u zahteva pažljiv tretman.
Čak i relativno mala zadržana razlika u ceni može značajno da utiče na ekonomiku projekta. Ako bi srpski proizvođač obnovljive energije izvozio 200 GWh godišnje i ostvario samo 5 €/MWh dodatne neto vrednosti nakon svih troškova prenosa i trgovine, ostvario bi oko milion evra dodatnog godišnjeg prihoda. To može biti značajno za pokriće obaveza po dugu i prinos na kapital, ali vrednost postaje bankabilna samo ako su relevantna količina i mehanizam određivanja cene ugovorno predvidivi.
Moguća su tri komercijalna modela
Jedna mogućnost je prodaja električne energije međunarodnom trgovcu na mestu isporuke u Srbiji. Trgovac bi zatim upravljao prekograničnim kapacitetima, nominacijama, balansiranjem i daljom prodajom u Italiji. Proizvođač može da ugovori minimalnu cenu i potencijalno učestvuje u dodatnoj vrednosti koju donosi italijansko tržište.
Za mnoge samostalne projekte iz obnovljivih izvora to može biti najpogodniji model za finansiranje, jer se složeni rizici trgovine prenose na partnera sa postojećim portfoliom i bilansom. Drugi model je direktan fizički PPA sa italijanskim ili drugim industrijskim kupcem iz EU, uz podršku trgovca ili strane odgovorne za balansiranje koja obezbeđuje prenos i nominacije.
Takav model proizvođaču može da pruži veću kontrolu nad odnosom sa krajnjim potrošačem i omogući da zadrži veći deo vrednosti, ali zahteva znatno detaljnije usklađivanje fizičke isporuke i dokumentacije za CBAM. Treća mogućnost je da IPP ili povezana trgovinska kompanija samostalno upravlja izvoznom pozicijom.
Samostalno upravljanje pruža veću kontrolu nad lancem vrednosti, ali proizvođača direktno izlaže kolateralu na aukcijama, cenama prenosa, riziku nominacija, odstupanjima, nabavci zamenske električne energije i regulatornim obavezama. Izbor modela zato delom zavisi od toga da li IPP želi prvenstveno da bude proizvođač ili postepeno da preuzme i funkcije trgovca električnom energijom.
Kreditori će proveravati nepovoljne scenarije
Za kreditore je prilika uverljiva samo ako transakcija može da izdrži nepovoljne scenarije. Finansijski model zato treba odvojeno da obradi najmanje četiri slučaja: nedovoljnu količinu pribavljenog prenosnog kapaciteta, ograničenje već obezbeđenih prenosnih prava, manjak proizvodnje u srpskoj elektrani i nemogućnost primene očekivanog tretmana stvarnih emisija prema CBAM-u. Svaki od tih slučajeva može da izazove drugačiji finansijski gubitak i treba ga zasebno raspodeliti ugovornom strukturom.
Kreditori će očekivati i da proizvođač ima alternativni pristup tržištu. Ako italijanska ruta privremeno postane nedostupna ili neisplativa, elektrana bi trebalo da može da preusmeri proizvodnju na srpsko ili šire regionalno tržište, bez ugrožavanja otplate duga. Zato je malo verovatno da će najjača finansijska struktura u potpunosti zavisiti od jednog prekograničnog pravca.
Umesto toga, koridor Crna Gora–Italija može da postane dodatni izlaz na tržište sa većom vrednošću, nadograđen na inače finansijski održiv projekat obnovljive energije u Srbiji.
Italija kao novo tržište za srpske proizvođače
Koridor Crna Gora–Italija srpskim nezavisnim proizvođačima omogućava strateški važnu stvar: direktan komercijalni pristup jednom od najvećih i istorijski skupljih evropskih tržišta električne energije. Infrastruktura već postoji, a dalje jačanje mreže Srbije i Crne Gore moglo bi da poveća njenu vrednost u drugoj polovini decenije. Buduće proširenje podmorske veze potencijalno bi omogućilo i veći protok električne energije između Zapadnog Balkana i Italije.
Međutim, pristup Italiji ne znači i garantovan prihod sa italijanskog tržišta. Komercijalno vredan proizvod nije samo električna energija iz obnovljivih izvora proizvedena u Srbiji, već kombinacija obnovljive električne energije, obezbeđenog prenosa, mogućnosti satne isporuke, kvalitetnog PPA, pouzdanog balansiranja i proverljivog dokaznog lanca za CBAM.
Srpski IPP-i koji mogu da obezbede sve te elemente mogli bi da pretvore Crnu Goru iz susednog tržišta električne energije u tranzitnu platformu koja povezuje proizvodnju iz obnovljivih izvora na Balkanu sa italijanskom industrijom. Za investitore i kreditore na kraju će biti presudno ne koliko iznosi razlika između veleprodajnih cena u Italiji i Srbiji, već koliki njen deo ostaje srpskom proizvođaču nakon plaćanja svih troškova isporuke i usklađivanja sa pravilima.
