U 2025. godini pejzaž trgovine ugljem u Jugoistočnoj Evropi funkcioniše u bitno drugačijem režimu nego pre samo pet godina. Ugalj više nije roba rasta, ali je i dalje strukturno ugrađen u elektroenergetske sisteme koji se oslanjaju na lignit i uvozni kameni ugalj radi stabilnosti, sezonskog balansiranja i pokrivanja vanrednih situacija. Zbog toga se trgovinska aktivnost pomerila sa širenja obima na obezbeđenje sigurnosti snabdevanja, optimizaciju logistike i kratkoročni arbitraž povezan sa stresnim situacijama na tržištu električne energije.
Globalna trgovina ugljem ušla je 2025. godine u fazu kontrolisanog smanjenja, nakon rekordnih volumena iz 2024. Termalni ugalj beleži pad tokova od oko 5–7% na godišnjem nivou, kao posledicu slabije strukturne potražnje i regulatornog pritiska u Evropi. Ova korekcija nije uklonila značaj uglja u JIE – naprotiv, promenila je njegovu ulogu iz pokretača rasta u alat za upravljanje rizikom. U regionu, trgovina ugljem danas funkcioniše prvenstveno kao stabilizator sistema, a ne kao spekulativna robna aktivnost.
Elektrane na ugalj i dalje su aktivne u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji, Bugarskoj i Rumuniji. Ovi sistemi godišnje sagorevaju desetine miliona tona uglja, dominantno domaći lignit, uz dopunu uvoznim kamenim ugljem kada to zahtevaju tehničke karakteristike postrojenja ili operativna ograničenja. Starenje rudnika, pad produktivnosti i nedostatak radne snage sve više izlažu elektroprivrede riziku snabdevanja, što ih primorava da koriste uvozni ugalj kao zaštitu tokom vršnih opterećenja, hidroloških deficita ili neplaniranih ispada.
Domaća proizvodnja lignita i dalje je oslonac sistema – baseni Kolubara i Kostolac u Srbiji, Tuzla i Banovići u BiH, kao i Marica u Bugarskoj ostaju strateški izvori goriva. Ipak, ovi resursi više nisu dovoljni da samostalno garantuju neprekidno snabdevanje u stresnim uslovima. Trgovina ugljem zato preuzima mostnu ulogu između domaće proizvodnje i uvoza, ublažavajući vremenske, kvalitativne i dostupnosne nesklade.
Trgovci ugljem u JIE mogu se podeliti u tri strukturne grupe. Najdominantniju čine trgovačko-nabavne jedinice državnih elektroprivreda. One ne posluju sa ciljem spekulativne dobiti, već sa mandatom sigurnosti snabdevanja i operativnog kontinuiteta. One ugovaraju dugoročnije isporuke, upravljaju lancima logistike, održavaju zalihe i povremeno preprodaju viškove unutar regiona.
Drugu grupu čine regionalne privatne trgovačke firme, čija prednost nije cena, već logistika – železnički transport, unutrašnji terminali, skladišta i mešanje kvaliteta. Njihove marže su tanke, ali je njihova uloga ključna u regionu gde infrastruktura određuje ko zaista može isporučiti ugalj.
Treću grupu čine globalne trgovačke kuće, čije je prisustvo selektivno i povremeno. One ulaze na tržište kada cenovni razmaci opravdavaju složenost logistike i regulative, povezujući SEE sa Crnim morem i morskim tržištima.
Cene uglja relevantne za JIE u 2025. manje zavise od azijske tražnje, a više od fundamenata evropskog elektroenergetskog tržišta. Kako se ugalj potiskuje ka margini proizvodnje, volatilnost raste iako dugoročna tražnja opada. Ekonomika uglja se procenjuje relativno prema cenama gasa i električne energije, jer ugalj ostaje komercijalno relevantan u periodima rasta cena gasa, slabe hidrologije ili nestabilne proizvodnje iz OIE.
Elektroprivrede su se zato udaljile od krutih višegodišnjih ugovora. Nabavka se 2025. sve više oslanja na kraće ugovore, fleksibilne rokove isporuke i opcionu količinu, odražavajući neizvesnost u pogledu iskorišćenja postrojenja i regulatornog pritiska.
Logistika ostaje presudno ograničenje trgovine ugljem u JIE. Kapacitet železnice, plovnost reka, brzina lučkih manipulacija i carinske procedure određuju ko može profitabilno trgovati. Bez kontrole logistike, cenovni arbitraži su uglavnom teorijski.
Do 2025. godine, trgovina ugljem u JIE karakterišu niža strukturna potražnja, veća volatilnost, komprimovane marže i rastuća regulatorna neizvesnost. Rizik druge ugovorne strane ostaje značajan, zbog čega se sve češće zahtevaju avansi, kolaterali ili državne garancije.
Ugalj u regionu neće nestati naglo. On će opstati kao sistemska rezerva, sa opadajućim obimima, ali visokom operativnom važnošću tokom kriznih situacija. Trgovina se iz tržišta rasta transformiše u manju, precizniju i taktičku aktivnost, definisanu infrastrukturom, pouzdanošću sistema i disciplinovanim upravljanjem rizikom.
