Srbija planira da do 2030. godine smanji emisiju gasova sa efektom staklene bašte za 9,8 odsto, u odnosu na 1990. Iako je po odnosu prema zagađenju okoline na evropskom začelju, stručnjaci predviđaju bi da bi od zemlje u kojoj dominira proizvodnja na uglju, u narednih tridesetak godina, mogla da uđe u krug onih koje maksimalno koriste obnovljive izvore energije.
Prvi vetropark u Srbiji, baš negde u vreme postizanja globalnog klimatskog sporazuma u Parizu, otvoren je kod Kule. Potvrda, najavile su vlasti, da energetika Srbije hvata korak sa svetom.
To su samo lepe želje za budućnost, kaže Željko Požarac iz Zelenih Srbije, koja se još ne vidi od silne ugljene prašine.
“U XXI veku i dalje ložimo ugalj u Obrenovcu, da bi proizvodili struju. Pare se i dalje ulažu u rudnike uglja, umesto da se ulažu u obnovljive izvore energije – vetar, sunce i vodu. I dalje se bavimo tehnologijama XVII i XVIII veka”, navodi Požarac.
Mada je srpska industrija zanemarljiva u svetskim okvirima, sektor energetike je veliki problem jer je najveći emiter gasova koji utiču na klimu.
“Termoelektrane jesu najveći emiteri. Cifre još nemamo, ali se nadamo da će tokom 2016. godine biti usvojen zakon koji će obavezati energetiku, svako postrojenje posebno i pojedina industrijska postrojenja, da izveštavaju o svojim pojedinačnim emisijama na godišnjem nivou”, kaže Danijela Božanić, šef Odseka za klimatske promene u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine.
U ukupnoj emisiji štetnih gasova u Srbiji, sektor energetike učestvuje sa čak 80 odsto, zbog čega je u državnoj strategiji akcenat smanjenja stavljen na tu oblast.
Sa druge strane, pojedine nevladine organizacije smatraju da sve ukazuje da se malo radi na tome.
Zvezdan Kalmar, iz Centra za ekologiju i održivi razvoj, rekao je da se čini da Srbija još neće primenjivati radikalnije mere.
“Vidi se po novoj nacionalnoj strategiji da Srbija nema nameru da smanjuje emisije do 2030. godine. Problem je loš pristup rešavanju problema energetske sigurnosti. Srbija očigledno nema nameru da poboljša svoj odnos prema prirodi i klimatskim promenama”, ističe Kalmar.
Plan Srbije je da do 2020. poveća udeo obnovljivih izvora energije u finalnoj potrošnji struje sa dosadašnjih 21, na 27 procenata, kao i da sve više ulaže u projekte “zelene energije”.
Električna energija iz obnovljivih izvora dolazi mahom iz hidroelektrana. Mali pomak napred trebalo bi da bude izgradnja još jednog vetroparka koji će biti u okolini Vršca.
Danijela Božanić kaže da predstoje dva ključna momenta.
“Smanjivati emisije treba zamenom stare tehnologije za novu. Time povećavate energetsku efikasnost i samim tim smanjujete emisije. Povećanje udela obnovljivih izvora energije znači smanjenje upotrebe uglja. Pored toga je uzeto u obzir da će određeni broj industrijskih postrojenja, kao što su železare i cementare, povećati energetsku efikasnost korišćenjem najbolje tehnologije”, kaže Božanić.
Da bi Srbija do 2030. dostigla zacrtani cilj, neophodno je povećanje energetske efikasnosti, prvenstveno u proizvodnji i distribuciji toplotne i električne energije.
Takođe, ulazak u Evropsku uniju podrazumeva ispunjavanje uslova iz oblasti ekologije.
Lista zagađivača životne okoline u Srbiji, kaže Željko Požarac, skoro da je beskonačna, što je u Evropi nezamislivo.
“Svi su zagađivači, od Obrenovca pa dalje. Kada bi pravili spisak zagađivača, trebalo bi nam par tomova, da bi popisali sve. Već sada u Austriji, u nekim manjim gradovima i selima, svi građani, bez izuzetka, se greju na obnovljive izvore energije: toplotnim pumama, solarnim panelima, vetrovima. Čak svi voze auta na električni pogon”, ocenjuje Požarac.
Najveći problem je, tvrdi Željko Požarac, što i u ekologiji zakoni u Srbiji uglavnom važe samo na papiru.
“Mi smo takva zemlja. Kod nas ne važe zakoni i propisi. Zašto bi neka fabrika, na svoj dimnjak, stavila filter koji pročišćava izduvne gasove, koji košta milion evra, kada može, nekom lokalnom moćniku, dati 5.000 evra, da taj dim izlazi u atmosferu bez prećišćenja. Mi zbog toga živimo u smogu. U Obrenovcu, 75% dece ima problema sa plućima, astmom, disajnim organima”, reči su Željka Požarca.
Srbija ima takav potencijal obnovljivih izvora energije, biomase, hidroenergije, sunca i vetra, da bi do 2030, kako smatraju iz NVO sektora, mogla da zameni polovinu “ugljenih kapacite”. Zvezdan Kalmar je i još veći optimista.
“Uz malo jači napor, sinhronizaciju političke volje, konsenzusa između civilnog sektora, lokalnih samouprava i našeg glavnog operatora, možemo do 2040. da zamenimo svu značajnu energetiku obnovljivim izvorima. Finansijska sredstva lebde u vazduhu, samo ih treba iskoristiti”, kaže Kalmar.
Da bi se učinio korak napred, Srbija “prodisala” i bar malo pomogla da planeta Zemlja preživi, potrebna je i promena svesti. Do 2030, zaključuje Danijela Božanić, ima vremena da se učini neophodno.
“Nije to stvar koju možete preko noći da uradite, da ukinete ugalj i prebacite se na nove tehnologije. Za to treba neko vreme. Sporazum, u dugoročnom periodu, je propisao da treba da budemo društvo bez emisija i bez efekta staklene bašte do kraja veka”, zaključuje Božanić.
Izvor; Radio Slobodna Evropa
