Kako bi se zemljama članicama Kjoto protokola, koje imaju obavezu smanjenja emisija GHG, olakšalo prihvatanje odredaba sporazuma protokol dozvoljava korišćenje, jednog od tri fleksibilna mehanizama, trgovinu emisijama ugljen dioksida. Prema sporazumu, zemlje, odnosno njihova postrojenja, koje emituju manje gasova staklene bašte od predviđene kvote mogu da prodaju emisione kredite zemljama većim zagađivačima.
Srbija ima, potencijalnu rezervu u emisiji gasovima staklene bašte koje do sada nije prodavala ni jednoj razvijenoj zemlji. Miroslav Spasojević, viši savetnik u Ministarstvu infrastrukture i energetike kaže za Danas da što se tiče Srbije i mogućnosti prodaje emisija, ona postoji, ali u nešto drugačijoj formi od direktne prodaje, jer to mogu samo zemlje koje pripadaju Aneksu 1 „Okvirne Konvencije UN o klimatskim promenama“ i Aneksu B Kjoto protokola.
– Hipotetički Srbija može da učestvuje u tom procesu kroz realizaciju projekata u okviru „mehanizma čistog razvoja“. Naime, moguće je da investitori iz razvijenih zemalja kroz ulaganja u poboljšanje energetske efikasnosti ili modernizaciju proizvodnih postrojenja, koja bi rezultirala smanjenjem emisija GHG, a zauzvrat naše rezerve, odnosno to smanjenje emisije staklene bašte bi se računale u njihovu kvotu – objašnjava sagovornik.
Prema njegovim rečima Srbija je ratifikovala Konvenciju 2002. a Kjoto protokol, 2007. u statusu zemlje koja ne pripada Aneksu 1 Konvencije, odnosno Aneksu B Kjoto protokola, što znači da nema obaveze smanjenja emisija GHG u prvom obavezujućem periodu, tj tokom trajanja Kjoto protokola. Međutim, nastavlja Spasojević, Srbija je usvojila kao strateški cilj pristupanje Evropskoj uniji. Shodno toj činjenici Srbija je, između ostalog pristupila harmonizaciji svog zakonodavnog sistema sa zakonodavstvom EU.
– S obzirom da je „Klimatsko energetski paket“ deo zakonodavstva EU Srbija će u određenom trenutku biti u situaciji da svoje zakonodavstvo u oblasti klimatskih promena prilagodi zakonodavstvu Unije, što će, kada za to budu stvoreni uslovi, imati za posledicu i promenu statusa u okviru Konvencije, kao i budućeg sporazuma koji će zameniti Kjoto protokol. Imajući u vidu kompleksnost primene „Energetsko klimatskog paketa“ tom pitanju treba posvetiti pravovremenu i odgovarajuću pažnju, jer ona, pored zakonodavnih, zahteva institucionalne promene, kadrovsko jačanje, a iznad svega i velika finansijska ulaganja u onim sektorima koji su najveći emiteri emisija GHG, kao što je sektor termoenergetike, industrijske energetike, kao i industrije koje su energetski intenzivne cementare, rafinerije, železare i čeličane, opekarska i industrija papira i druge koje su obuhvaćene Šemom EU o trgovini emisijama – ističe Spasojević. On ističe da shodno sprovedenim analizama Srbija će u periodu do 2020. g. sprovoditi takvu energetsku politiku koja će omogućiti da naše emisije GHG ograničimo u odnosu na one koje bi bile bez primene mera klimatske politike, što podrazumeva značajno povećanje energetske efikasnosti u proizvodnji, transportu i potrošnji, povećanje udela obnovljivih izvora u ukupnom bilansu zemlje, prelazak gde god je to moguće na energetski čistija goriva (prelaz sa uglja i nafte na gas), smanjenje potrošnje energije u saobraćaju, transfer energetski efikasnih tehnologija i sl. Analizom je utvrđeno da na taj način možemo ograničiti rast naših emisija na 18 odsto. Bez pomenutih mera, u 2020. godini porasle bi za 29 odsto. Analiza ukazuje da bi primenom svih pomenutih mera, prilagođavanjem zakonodavstva, jačanjem institucionalnih i kadrovskih potencijala, kao masivnim investicionim zahvatima Srbija bila spremna da prihvati promenu statusa, odnosno obaveze koje bi bile praktično istovetne onim koje propisuje EU kroz svoj veoma zahtevni „Energetsko klimatski paket“.
Izvor balkanmagazin.com
