Od 2026. godine Srbija će biti obuhvaćena mehanizmom EU za prilagođavanje granica ugljenika (CBAM), koji nameće dodatne troškove za izvoze intenzivne po emisiji ugljenika ka Uniji. Prema podacima Fiskalnog saveta, prva kompanija koja će osećati ove pritiske biće državna elektroprivreda EPS, koja snabdeva većinu električne energije u zemlji. Dodatni troškovi očekuju se da se prošire na celu privredu, potencijalno značajno utičući na srpsku industriju i državni budžet.
EU je glavno izvozno tržište Srbije, koje čini gotovo dve trećine ukupnog izvoza. Kada se uključe povezana tržišta, poput balkanskih zemalja kandidata i EFTA slobodne trgovinske zone, ovaj udeo se penje na gotovo 80%. Sektori sa velikom potrošnjom energije – kao što su aluminijum, čelik, cement, đubriva, vodonik i električna energija – moraće da dostave dokumentaciju o emisiji ugljenika tokom proizvodnje i da plate taksu u skladu sa cenom ugljenika u EU.
Za EPS, posledice će biti posebno ozbiljne. Izvoz jednog megavat-časa (MWh) srpske električne energije u EU mogao bi doneti dodatni trošak od oko 60 evra zbog visokog ugljeničnog otiska proizvodnje na bazi lignita. Sa trenutnim prosečnim izvoznim cenama nešto iznad 100 evra/MWh, ova doplata mogla bi narušiti konkurentnost EPS-a i znatno otežati prodaju na tržištima EU.
Osnovni izazov je veća ugljenična intenzivnost Srbije u odnosu na EU. Između 2010. i 2023. godine, zemlje centralne i istočne Evrope smanjile su emisije za oko 20%, dok je Srbija postigla samo 3–4%. EPS i dalje u velikoj meri zavisi od lignita, proizvodeći ne samo velike količine CO2 već i druge zagađivače. Ovo direktno utiče na EPS, ali i na proizvođače koji se oslanjaju na njegovu električnu energiju, povećavajući ukupni trošak ugljenika u proizvodnji. Fiskalni savet napominje da je na ovaj rizik upozoravao još 2019. godine, pozivajući na investicije u modernizaciju i tranziciju. Umesto toga, pozicija EPS-a se pogoršala, kulminirajući krizom u proizvodnji krajem 2021. godine.
Razmatrana su dva scenarija primene CBAM-a. U strožem scenariju bez izuzeća, EPS bi mogao imati godišnje troškove do 3 milijarde evra. Ako se mehanizam primeni prema trenutnim planovima, uticaj bi i dalje bio značajan, između 200 i 300 miliona evra godišnje.
Srbija se takođe suočava sa sistemskim preprekama u realizaciji velikih energetskih projekata. Pregled deset prioritetnih projekata u vrednosti od preko 7,5 milijardi evra otkrio je česte probleme kao što su kašnjenja u tehničkom i prostornom planiranju, nerešena imovinska pitanja, slaba priprema i rast troškova. Na primer, procenjena cena hidroelektrane sa pumpno-akumulacionim sistemom Đerdap 3 porasla je sa 1,4 na 2,6 milijardi evra, cena samobalansirajućih solarnih elektrana povećana je sa 1,4 na 1,7 milijardi evra, a projekat pumpno-akumulacione elektrane Bistrica porastao je sa 835 na 962 miliona evra. Većina ovih prekoračenja bila je povezana sa nepotpunom dokumentacijom i naknadnim tehničkim izmenama.
Fiskalni savet zaključuje da, čak i ako se obezbedi finansiranje, ograničeni institucionalni i ljudski resursi Srbije i dalje predstavljaju usko grlo, usporavajući energetsku tranziciju. Ključni faktor biće da li vlada tretira ove projekte kao nacionalne prioritete, dajući im prednost u odnosu na druge skupe programe, poput vojne nabavke ili sportske infrastrukture. Bez takve promene, Srbija rizikuje da dodatno zaostane u postizanju ciljeva dekarbonizacije i suoči se sa rastućim troškovima pod uticajem EU takse na ugljenik.
