Energetska tranzicija u Jugoistočnoj Evropi više se ne finansira primarno kroz bilanse elektroprivreda i državne planove razvoja prenosne mreže. Mapa vlasništva se menja. Strateški developeri, trgovačke kuće, platforme sa podrškom suverenih fondova, infrastrukturni kreditori i multilateralne institucije sada grade složenu strukturu kapitala u regionu, a upravo ta struktura sve više određuje koji projekti prvi napreduju, koja tržišta brže rastu i koje tehnologije ostvaruju najveće marže. Ova promena je ključna jer tržište više nije jednostavno okruženje „izgradi i prodaj“, već postaje investiciona infrastruktura u kojoj povrati zavise od sposobnosti finansiranja mrežnih ograničenja, hibridizacije i tržišnih strategija. Evropska investiciona banka je saopštila da je u Zapadnom Balkanu 2025. investirala 822 miliona evra, dok je Evropska banka za obnovu i razvoj u Rumuniji dostigla rekordnih 955 miliona evra ulaganja, od čega je 81% usmereno u zelenu ekonomiju.
Razmera finansiranja objašnjava zašto je struktura kapitala postala centralna tema. Modernizacija mreže u regionu zahteva milijarde evra do 2030. godine, dok su potrebe za obnovljivim izvorima i skladištenjem još veće. Multilateralne institucije sada deluju kao sloj koji privlači privatni kapital i smanjuje rizik, a ne kao jedini izvor finansiranja. Strategija Evropska banka za obnovu i razvoj za period 2025–2030 jasno ističe mobilizaciju privatnog kapitala i smanjenje rizika projekata. To je važno jer region nudi dvocifrene prinose, ali mnogi projekti i dalje zahtevaju smanjenje rizika da bi bili finansirani.
Rumunija je trenutno najjasniji primer ovog modela. Početkom 2026. godine, Evropska banka za obnovu i razvoj je obezbedila 34 miliona evra za solarne projekte kroz dva segmenta – jedan tržišni i jedan sa CfD ugovorom. Tržišni deo je podržan garancijom EU kroz InvestEU, dok je Evropska investiciona banka učestvovala u širem paketu od 121 milion evra. Ključ nije samo u iznosu, već u strukturi: rizik se deli između ugovorenog i tržišnog segmenta, što pokazuje zrelost tržišta.
Istovremeno, Rumunija privlači i privatne investitore. Kompanije poput Nofar Energy i MET Group šire svoje prisustvo. MET je već kupio solarni projekat od 52 MW blizu Bukurešta i istražuje vetroelektrane. Kombinacija multilateralnog finansiranja i privatnog kapitala pokazuje da Rumunija prelazi u fazu platformskog tržišta.
Grčka se razvija drugačije. Tamo kapital dolazi kroz akvizicije i konsolidaciju. Kompanija Masdar je kupovinom Terna Energy stvorila platformu za širenje u regionu. Sa portfoliom većim od 50 GW, Masdar deluje kao dugoročni vlasnik infrastrukture, fokusiran na optimizaciju i širenje, što ukazuje na industrijalizaciju investicija.
Crna Gora je zanimljiv primer ulaska strateškog kapitala. Partnerstvo između Masdar i EPCG usmereno je ka razvoju velikih projekata sa izvozom energije preko Italije. Ovo nije klasičan projekat, već platforma zasnovana na izvozu i mrežnim vezama – odnosno regionalni energetski čvor.
Kapital sada funkcioniše kao „koridorsko finansiranje“. Investitori ne gledaju samo pojedinačne projekte, već pristup tržištu i mreži. Zato kompanije poput MET Group postaju važni vlasnici. Njihov projekat vetroparka u Plandištu u saradnji sa NIS pokazuje prelazak sa trgovine na proizvodnju energije. Time se prihodi šire na optimizaciju i trgovinu.
Srbija ulazi u sledeću fazu. Ključni signal je projekat solarne elektrane sa baterijom u Sremskoj Mitrovici kompanije Fortis Energy uz podršku Evropska banka za obnovu i razvoj. Ovo pokazuje da Srbija postaje tržište za hibridne projekte, a ne samo za klasične obnovljive izvore – odnosno novi investicioni nivo.
Kretanje kapitala prati strukturu rizika. Investitori traže četiri tipa projekata: mrežnu infrastrukturu, ugovorene obnovljive izvore, baterijske sisteme i strateške platforme. Multilateralne institucije omogućavaju ove strukture kroz garancije i finansiranje, stvarajući različite slojeve tržišta.
Zbog toga dolazi do razdvajanja prinosa. Stabilni infrastrukturni projekti donose niže prinose, dok baterije i hibridi donose više zbog većeg rizika. Prednost regiona je što omogućava diverzifikaciju – investitor može kombinovati projekte u Rumuniji, Grčkoj i Srbiji u jedinstven portfelj.
Baterije su centralni deo ove transformacije. Tržišta u Bugarskoj i Rumuniji brzo rastu, dok Grčka ostaje tržište sa najvećom volatilnošću. Baterije omogućavaju prihod danas i stratešku vrednost sutra – odnosno dvojnu investicionu logiku.
Digitalna infrastruktura dodatno menja sliku. Projekti poput IPTO–Serverfarm u Grčkoj i razvoj data-centara u Rumuniji pokazuju povezivanje energetike i IT sektora. Energija postaje osnova za digitalnu ekonomiju – odnosno energetsko-digitalni ekosistem.
Model vlasništva se menja i kroz raniji ulazak investitora. Umesto čekanja sigurnih projekata, kapital ulazi ranije kako bi obezbedio najbolje lokacije i prilike. Ovo se vidi kroz aktivnosti kompanija poput MET Group i Masdar – odnosno proaktivni investicioni pristup.
Za developere, ovo znači više kapitala, ali i veću selektivnost. Projekti bez jasne strategije i tržišne logike teže dolaze do finansiranja. Nasuprot tome, hibridni projekti blizu industrijskih potrošača imaju znatno bolje šanse – odnosno kvalitet iznad kvantiteta.
Platforme poput Electricity.Trade postaju ključne jer povezuju podatke o tržištu i finansijama. Informacije o mreži, cenama i potražnji postaju deo same bankabilnosti projekta – odnosno informacija kao kapital.
Zaključno, nastaje novi sistem vlasništva u energetici Jugoistočne Evrope. Države i dalje imaju važnu ulogu, ali ključni kapital dolazi iz kombinacije privatnih i institucionalnih izvora. Prednost više nije samo u izgradnji postrojenja, već u sposobnosti da se upravlja rizikom, volatilnošću i finansiranjem. U ovom regionu, infrastruktura više nije samo fizička – ona je i finansijska i strateška konstrukcija.
