Elektroenergetski sistem Jugoistočne Evrope ulazi u odlučujuću fazu u kojoj prenosna infrastruktura—više nego proizvodni kapaciteti—postaje ključni ograničavajući faktor i glavni determinanta vrednosti. Širom Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Albanije i Severne Makedonije, novi talas 400 kV interkonekcija, jačanja mreže i projekata povezanih sa skladištenjem energije preoblikuje regionalni sistem u integrisaniju, ali investiciono neujednačenu mrežu.
Ono što se formira nije samo proširenje kapaciteta, već strukturna transformacija načina kretanja električne energije kroz region. Tradicionalni model, u kojem su nacionalni sistemi funkcionisali izolovano sa ograničenim prekograničnim tokovima, zamenjuje se arhitekturom zasnovanom na koridorima, utemeljenom na visokonaponskom prenosu i sve više oblikovanom obrascima proizvodnje iz obnovljivih izvora.
U centru ove promene nalazi se Transbalkanski elektroenergetski koridor, koji prerasta u kičmu regionalnog sistema. Novi projekti iz perioda 2025–2026 potvrđuju da ovaj koridor više nije pojedinačna inicijativa, već višedržavna infrastrukturna platforma koja povezuje Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, sa daljim izlazom ka tržištima EU.
Sledeća faza razvoja definisana je nizom povezanih investicija u 400 kV mrežu. Dvostruki 400 kV dalekovod između Pljevalja, Bajine Bašte i Višegrada ima za cilj da zatvori osnovnu petlju Transbalkanskog sistema, značajno povećavajući kapacitete prenosa i omogućavajući veće tokove električne energije, uključujući izvoz ka Italiji preko postojećeg podmorskog kabla.
Paralelno, interkonekcije poput Gacko–Brezna i Brezna–Sarajevo (400 kV) razvijaju se sa ciljem smanjenja zagušenja i bolje integracije obnovljivih izvora u zapadnom Balkanu. Ovi projekti su direktno dizajnirani da apsorbuju rast proizvodnje iz vetra i solara, posebno u planinskim i priobalnim područjima gde je mreža istorijski zaostajala za razvojem kapaciteta.
Dalje na istoku, 400 kV koridor između Kosova i Severne Makedonije postaje deo šire istočno-zapadne ose prenosa, jačajući povezanost sa Albanijom i omogućavajući uravnoteženiju regionalnu dispečersku strukturu. Istovremeno, Albanija prolazi kroz značajnu transformaciju mreže, uključujući nove interkonekcije sa Kosovom i Grčkom, kao i modernizaciju trafostanica poput Fierze, čime se pozicionira kao budući izvozni centar za obnovljivu energiju.
Ova ekspanzija 400 kV mreže usko je povezana sa razvojem obnovljivih izvora i fleksibilnosti sistema. Jedan od najvažnijih projekata u regionu je planirano proširenje reverzibilne hidroelektrane Moglice u Albaniji, kapaciteta do 1.620 MW i skladišnog potencijala od oko 30 GWh, koje bi obezbedilo balansiranje više nacionalnih sistema.
Integracija ovakvih skladišnih kapaciteta pokazuje da sama izgradnja prenosne mreže nije dovoljna. Rast OIE zahteva i interkonekcije i mogućnost vremenskog pomeranja energije, jer u suprotnom dolazi do zagušenja umesto efikasnog prenosa.
Veza između mreže i obnovljivih izvora postaje sve direktnija. Na severoistoku Albanije planira se infrastruktura koja će omogućiti integraciju više od 1 GW vetroenergije, uz rasterećenje postojeće 220 kV mreže. Širom regiona, investicije u mrežu sve više su ciljano vezane za konkretne projekte OIE, a ne generička unapređenja.
Crna Gora pruža sličan primer kroz saradnju EPCG i Masdar, usmerenu na razvoj solarnih, vetro i hibridnih projekata sa ciljem izvoza zelene energije ka Italiji. Ova strategija tretira prenosnu mrežu kao kanal monetizacije energije, a ne samo infrastrukturu.
Srbija ostaje centralni čvor sistema. Njena 400 kV mreža—posebno pravci Beograd–Kragujevac–Kraljevo–Niš—jača se investicijama od 200–300 miliona evra, sa ciljem smanjenja unutrašnjih uskih grla i povećanja kapaciteta sever–jug. Novi dalekovodi poput Kragujevac–Kraljevo i Obrenovac–Bajina Bašta dodatno učvršćuju ulogu Srbije kao regionalnog tranzitnog čvorišta.
Ipak, uprkos napretku na visokonaponskom nivou, sistem je i dalje ograničen zastarelom infrastrukturom. 220 kV mreža sve češće predstavlja usko grlo, dok projekti poput revitalizacije koridora Trebinje–Perućica–Podgorica–Vau Dejes ukazuju na potrebu modernizacije postojećih kapaciteta.
Na nivou 110 kV, problemi su još izraženiji. Upravo na ovom nivou se priključuje većina obnovljivih izvora, gde ograničenja transformatora i lokalne mreže često određuju stvarnu proizvodnju. Tako nastaje diskonekcija između proizvodnje i prenosa, uprkos širenju 400 kV sistema.
Rezultat je mreža sa tri brzine: 400 kV sistem se razvija i integriše, 220 kV se stabilizuje, dok je 110 kV pod pritiskom decentralizovane proizvodnje. Ova struktura oblikuje ne samo tokove energije već i ponašanje tržišta.
Tržišta električne energije u SEE regionu već odražavaju ove promene. Jače interkonekcije povećavaju trgovinu i smanjuju cenovne razlike u razvijenim koridorima, posebno između Srbije i Mađarske ili Rumunije. Istovremeno, slabije razvijeni delovi mreže zadržavaju regionalne razlike u cenama i mogućnosti arbitraže.
Uvođenje negativnih cena i razvoj balansnih tržišta dodatno ubrzavaju tranziciju. Cenovni signali postaju precizniji i više vezani za fizička ograničenja sistema, čime se nagrađuje fleksibilnost. Skladištenje, hibridni modeli i blizina jakih prenosnih čvorišta postaju ključni faktori investicione isplativosti.
Do perioda 2030–2035, region se verovatno neće potpuno integrisati poput Zapadne Evrope. Umesto toga, formira se kompleksan sistem—visoko povezan, ali sa lokalnim ograničenjima i neujednačenim investicionim uslovima.
Tri investicione zone već se izdvajaju: severni deo (Mađarska, Rumunija, sever Srbije) kao stabilan i likvidan, centralni tranzicioni pojas (Srbija, Bosna, Bugarska) u fazi razvoja, i južno-zapadna periferija (Albanija, Crna Gora, Severna Makedonija) sa velikim potencijalom, ali slabijom infrastrukturom.
U ovom kontekstu, prenosni koridori postaju ekonomske arterije regiona—određuju tok kapitala, lokaciju projekata i formiranje cena. Vrednost projekta obnovljive energije više ne zavisi samo od kapaciteta, već od pozicije u mreži i pristupa 400 kV infrastrukturi.
Transformacija koja je u toku pokazuje prelazak sa fragmentisanih nacionalnih sistema ka regionalnom tržištu zasnovanom na koridorima, gde su prenos, proizvodnja i skladištenje međusobno povezani. Brzina njihovog usklađivanja odrediće da li će region postati potpuno integrisani deo evropskog energetskog sistema ili ostati tržište sa strukturnim ograničenjima, ali i značajnim potencijalom.
Pripremljeno od strane virtu.energy
