„Srbija će izgubiti milijardu evra direktnih stranih investicija koje su spremne i čekaju… ” rečeno je u tekstu „Cena ljulja vetroparkove” zato što se neće graditi vetrogeneratori zbog namere Ministarstva energetike da snizi iznos državnih dotacija.
Posledično, „Srbija neće biti u stanju da ispuni preuzete obaveze i obezbedi udeo obnovljivih izvora od 27 odsto u ukupnoj potrošnji energije do 2020. godine”, zaključuje se u pomenutom tekstu.
U vremenu kad su nam i mnogo manja strana ulaganja neophodna, izneti zaključak je najblaže rečeno neugodan. Međutim, da li je baš sve tako?
Pored energije vetra, u obnovljive izvore energije spadaju i sunčeva i geotermalna energija, vodni resursi, kao i biomasa i otpadne materije komunalnog i industrijskog porekla. Merodavne analize rađene u razvijenim zemljama pokazuju da se najjeftinija električna ili toplotna energija može proizvesti iz biomase ukoliko se ona sagoreva uz ugalj u postojećim termopogonima.
Razlog su niski investicioni troškovi pa je, računajući i cenu goriva, proizvedeni kilovat-čas (kWh) iz biomase spaljene zajedno sa ugljem oko dva puta jeftiniji od kWh dobijenog od geotermalne energije i deponijskog gasa, oko tri puta ako je dobijen od vetra i čak nešto više od sedam puta ako je proizveden od sunčeve energije, iako su vetar, sunčeva i geotermalna energija besplatni.
U ,,Prethodnoj studiji o mogućnostima i tehnoekonomskoj opravdanosti korišćenja obnovljivih izvora u proizvodnji električne energije u termoelektranama Elektroprivrede Srbije”, izrađenoj u Laboratoriji za termotehniku i energetiku Instituta „Vinča”, usvojenoj u EPS-u sredinom prošle godine, procenjeni su energetski efekti kao i efekti zaštite životne sredine delimičnom zamenom uglja domaćim čvrstim obnovljivim gorivima: biomasom i bezopasnim otpadnim materijama.
Iz pomenute studije, iako je primenjena restriktivna metodologija, proizlazi da domaća čvrsta obnovljiva goriva nisu nimalo beznačajan energetski resurs: u Srbiji (bez KiM), samo je u otpadnoj biomasi šumskog i poljoprivrednog porekla raspoloživo više od 1.700 ktoe (ktoe – energija koju sadrži hiljadu tona nafte), a u čvrstom bezopasnom otpadu oko 300 ktoe godišnje.
EPS bi mogao da iskoristi oko 550 ktoe godišnje iz navedenih obnovljivih energenata, odnosno da proizvede oko dve milijarde kWh, što iznosi oko 8,5 odsto električne energije ukupno proizvedene 2010. godine u termoelektranama EPS-a (bez KiM).
Time bi se ostvarila godišnja ušteda od oko tri miliona tona uglja, što bi bilans zemlje u emitovanom ugljen-dioksidu popravilo za oko 1,9 miliona tona godišnje, a stvarno bi se smanjila količina pepela iz domaćih termoelektrana za najmanje oko 600.000 tona godišnje, da ne govorimo o smanjenju sumpora i drugih štetnih materija u dimnim gasovima.
Proizvodnja toplotne ili električne energije iz bezopasnih otpadnih materija (u kojima je prosečno oko polovina biomase) rešila bi mnoge komunalne i industrijske probleme, a koristi od zaštite životne sredine bile bi neprocenjive napuštanjem prakse skladištenja otpada na deponije, to jest u zemljište.
Radeći na razvojnim EU – FP6 projektima (na primer, na višegodišnjem projektu ,,Recofuel“, to jest ,,Obnovljivo gorivo”), kao i na pomenutoj ,,Prethodnoj studiji…”, koristio sam različite analize iz razvijenih zemalja o ekonomskim i socijalnim efektima korišćenja obnovljivih izvora energije.
U njima je, bez izuzetka, pokazano da korišćenje biomase i bezopasnih otpadnih materija kao energenata, u poređenju sa ostalim obnovljivim izvorima energije, ubedljivo najviše pospešuje otvaranje novih radnih mesta, kao i razvoj ruralnih područja.
S druge strane, razvijene države podstiču sopstvenu proizvodnju vetrogeneratora i kolektora sunčeve energije čime takođe pospešuju otvaranje novih radnih mesta. Istovremeno to je izvozno orijentisana industrija, pa se novootvorena radna mesta finansiraju dobrim delom iz tuđe akumulacije.
Izvor Politika
