Udeo energije iz obnovljivih izvora u Crnoj Gori pao je na približno 41%, čime je zemlja ostala gotovo devet procentnih poena ispod cilja od 50% za 2030. godinu. Ovaj pad ukazuje na strukturnu slabost elektroenergetskog sistema: Crna Gora može izgledati kao zemlja sa visokim udelom obnovljive energije tokom povoljnih hidroloških perioda, ali ostaje ranjiva kada količina padavina opadne, a stanje akumulacija se pogorša.
Hidroenergija i biomasa čine najveći deo doprinosa obnovljivih izvora u zemlji, stvarajući značajnu godišnju promenljivost i otežavajući dugoročno planiranje proizvodnje električne energije. Nepovoljni hidrološki uslovi smanjuju domaću proizvodnju, povećavaju potrebe za uvozom i izlažu Elektroprivredu Crne Gore (EPCG) regionalnim veleprodajnim cenama upravo u periodima kada se i susedna tržišta mogu suočavati sa ograničenom ponudom.
Neposredno rešenje nije samo novi talas razvoja solarnih kapaciteta. Crnoj Gori je potreban diversifikovaniji portfelj energije vetra, solarne energije i skladištenja energije, podržan snažnijom prenosnom i distributivnom infrastrukturom. Energija vetra posebno je važna jer se njen profil proizvodnje razlikuje od solarnog i može obezbediti električnu energiju veće vrednosti tokom zime i u periodima bez sunčeve svetlosti.
Predložena vetroelektrana Gvozd, širi portfelj projekata obnovljive energije EPCG-a i saradnja sa strateškim partnerima kao što je Masdar mogli bi da pomognu u smanjenju zavisnosti zemlje od hidroloških uslova. Ipak, ovi projekti će zahtevati pouzdane studije priključenja, detaljno modeliranje ograničavanja proizvodnje i jasno definisanje troškova povezanih sa unapređenjem elektroenergetske mreže.
Baterijsko skladištenje moglo bi da obezbedi dodatni sloj zaštite elektroenergetskog sistema. Relativno mali elektroenergetski sistem Crne Gore može doživeti značajne promene cena i troškova balansiranja čak i usled relativno malih promena u proizvodnji ili potrošnji. Pažljivo dimenzionisan portfelj baterijskih sistema za skladištenje energije mogao bi da obezbedi odziv na promene frekvencije, rezervni kapacitet, prebacivanje solarne proizvodnje u sate veće vrednosti i zaštitu od kratkotrajnih skokova uvozne električne energije.
Sektor saobraćaja ostaje najslabija komponenta energetske tranzicije Crne Gore. Cene goriva povećane su od 1. jula, čime je dodatno naglašena zavisnost zemlje od uvozne nafte i naftnih derivata. Turizam dodatno pojačava ovu izloženost kroz sezonski drumski saobraćaj, transfere sa aerodroma, vozila za iznajmljivanje, pomorski transport i logistiku hotela.
Elektrifikacija bi zato mogla direktno da poveže energetsku politiku sa konkurentnošću turističkog sektora. Mreže punjača duž obale, električna vozila hotelskih kompleksa, infrastruktura za napajanje plovila električnom energijom u marinama i ugovori o snabdevanju obnovljivom električnom energijom za turističke komplekse mogli bi da smanje izloženost uvoznim gorivima, istovremeno stvarajući vidljivu niskougljeničnu infrastrukturu.
Investiciona prilika je značajna, ali relativno malo tržište Crne Gore ograničava količinu projekata koji mogu da se oslanjaju isključivo na tržišne prihode. Nova postrojenja će zato zahtevati kombinaciju učešća EPCG-a, finansiranja razvojnih banaka, grantova povezanih sa EU i ugovorenog otkupa električne energije.
Energetska tranzicija Crne Gore prelazi sa jednostavnog cilja zasnovanog na procentu proizvodnje ka širem testu bankabilnosti čitavog elektroenergetskog sistema. Najvažniji biće projekti koji mogu da smanje hidrološku volatilnost, zamene potražnju za naftnim derivatima i obezbede merljivu fleksibilnost, umesto da samo dodaju promenljivu proizvodnju bez jasne strategije njene integracije u sistem.
