Niže spot cene električne energije u jugoistočnoj Evropi tokom 24. nedelje na prvi pogled mogu delovati kao povoljne za industrijske potrošače, ali one ne eliminišu rizik u nabavci energije. Većina regionalnih tržišta zabeležila je pad cena, predvođena Srbijom, gde je prosečna cena pala za 21,5% na 78,22 €/MWh. Bugarska je zabeležila pad na 93,58 €/MWh, Hrvatska na 92,02 €/MWh, Rumunija na 97,38 €/MWh, dok je Mađarska pala na 98,71 €/MWh. Italija je takođe zabeležila blago smanjenje, ali je sa 123,17 €/MWh ostala najskuplje tržište u regionu.
Za industrijske potrošače osnovni problem je to što nedeljni proseci prikrivaju stvarnu strukturu troškova. Regionalna potrošnja električne energije porasla je za 4,6% na 15,85 TWh, dok je proizvodnja iz obnovljivih izvora energije povećana za 16,6% na 3,64 TWh, što je doprinelo padu prosečnih cena. Istovremeno, proizvodnja iz hidroelektrana smanjena je za 7,5%, dok je proizvodnja iz termoelektrana na ugalj i lignit porasla za 24,4%. To znači da je jeftinija električna energija u proseku istovremeno nastala u uslovima povećanog oslanjanja na karbon-intenzivne izvore balansiranja u više tržišta.
Industrijski potrošači izloženi spot tržištu suočavaju se sa više paralelnih rizika. Solarne elektrane mogu da ublaže cene tokom dnevnih sati, ali večernja potrošnja i dalje često zavisi od termoelektrana. Promenljivost hidroloških uslova može u roku od jedne nedelje značajno promeniti zategnutost sistema. Italijanski cenovni premijum može da povuče regionalne tokove i utiče na susedna tržišta. Iako je Srbija imala nižu cenu, likvidnost SEEPEX-a od svega 120 GWh ograničava mogućnost ozbiljnog hedžovanja.
Zbog toga strategija nabavke mora da prevaziđe jednostavnu podelu na fiksne i spot ugovore. Veliki industrijski potrošači moraju da uključuju satnu analizu cena, modelovanje profila potrošnje, strukturiranje PPA ugovora, alokaciju troškova balansiranja i upravljanje prekograničnim cenovnim razlikama. Za izvoznike, dodatno je važna i dokumentacija o emisijama ugljenika. Niska cena električne energije ne znači automatski i nisku emisiju, posebno u situaciji kada se ugalj i lignit vraćaju u marginalnu proizvodnju.
Ugovori o kupovini električne energije iz obnovljivih izvora (PPA) mogu pomoći, ali samo ako su pravilno strukturirani. Godišnje usklađivanje proizvodnje i potrošnje nije dovoljno za fabrike sa kontinuiranom proizvodnjom. Potrebni su satni obračuni, jasno definisani profili isporuke, precizno definisani troškovi balansiranja, garancije porekla gde je primenljivo, kao i plan upravljanja preostalom izloženošću prema mreži.
Industrijski kupac električne energije u SEE regionu postaje aktivan tržišni učesnik, a ne samo pasivni potrošač. Nabavka energije direktno utiče na operativne troškove, planiranje proizvodnje, izveštavanje o emisijama i konkurentnost izvoza. 24. nedelja je pokazala da niže spot cene mogu doneti kratkoročno olakšanje, ali ne uklanjaju potrebu za profesionalnim upravljanjem energetskim rizikom.
