Ne postavlja se više pitanje može li se pepeo, bez obzira da li je u pitanju leteći ili sa deponija, koristiti u građevinskoj industriji, već se može konstatovati da on mora naći svoju upotrebu u toj industrijskoj grani. – Neophodno je angažovanje, pre svih unutar JP EPS, države, kao i razvijanje svesti društva o važnosti korišćenja pepela i šljake iz TE, edukacija izvođača i projektanata o prednostima korišćenja pepela
Da je srpsko zakonodavstvo u oblasti korišćenja pepela iz termoelektrana usklađeno sa evropskim, zaštita životne sredine i očuvanje prirodnih resursa u državi bili bi znatno unapređeni, a „Elektroprivreda Srbije” bi godišnje troškove za leteći pepeo smanjila. Oni trenutno iznose od 27 do 60 miliona evra. U evropskom zakonodavstvu od 2008. na snazi je Direktiva o otpadu 2008/98/EZ, a zemlje članice EU imale su obavezu da harmonizuju svoje zakone zaključno sa 2011. godinom. Srbija je usvojila Zakon o otpadu godinu dana kasnije (2009), ali taj zakon još nije usaglašen sa evropskom Direktivom o otpadu.
– Suštinski problem koji proističe iz neusaglašenosti Zakona o otpadu i Direktive o otpadu leži u činjenici da se prema našem zakonu proizvodi koji nastaju u procesu sagorevanja uglja (leteći pepeo, šljaka, gips od odsumporavanja dimnih gasova) smatraju otpadom, za razliku od EU gde se prema pomenutoj direktivi oni smatraju nusproizvodima u procesu sagorevanja uglja, objašnjava u razgovoru za naš list dr Saša Miletić, koordinator za zaštitu vazduha, zemlje, vode i klimatske promene u Direkciji EPS-a za strategiju i investicije. Razlika, koja je samo naizgled terminološka, povlači za sobom značajne konsekvence.
– Ako je pepeo otpad, onda se njegovo skladištenje, transport i korišćenje podvrgava odredbama pomenutog zakona, u kome su razne administrativne prepreke za njegovo korišćenje. To su na primer angažovanje kamiona određene nosivosti, po pravilu od 25 tona, popunjavanje brojnih obrazaca za kretanje pepela – kaže Miletić. – Kompanija koja bi, recimo, htela da se bavi primenom pepela morala bi da bude registrovana i za delatnost tretmana otpada, čime bi ona bila dodatno finansijski opterećena, kako sa tehničkog tako i sa administrativnog aspekta. Brojni primeri, čak i iz neposrednog okruženja (Hrvatska), a da ne spominjemo zemlje članice EU, pokazuju potpuno drugačiji pristup države problemu pepela, šljake i gipsa, jer žele da se takvi nusproizvodi što je moguće više eksploatišu u smislu održivog razvoja. Brojne države nameću obavezu ili sugerišu da se za sve građevinske projekte pepeo obavezno uzima u obzir (kroz studije opravdanosti).
Na pitanje šta i koliko plaća EPS, naš sagovornik kaže da prema Uredbi o naplati taksi za deponovanje pepela, EPS plaća naknadu za proizvedenu količinu pepela, ne za odloženu, iako su deponije pepela vlasništvo EPS koji i podmiruje troškove njihovog održavanja, s tim što nema nameru da taj materijal deponuje (sem privremeno) već da omogući da se on koristi u što većoj meri. Pored toga, prema Pravilniku o utvrđivanju usklađenih iznosa naknade za zagađivanje životne sredine iz 2011. godine, naknada na generisani/deponovani otpad koju EPS danas plaća iznosi 263 dinara po toni, tj. oko 2,3 evra po toni (što na godišnjem nivou iznosi oko 14 miliona evra). Na osnovu podataka o godišnjim rashodima, naknadi i godišnjoj količini deponovanog pepela, proizlazi da se jedinični troškovi sistema za prikupljanje, pripremu, transport i deponovanje pepela i šljake kreću od 4,5 do 10 evra po toni, što znači da EPS ima godišnji trošak od 27 do 60 miliona evra.
Za dobit koju bi EPS mogao da ima usklađivanjem zakona, naveden je primer kada je EPS 2010. godine platio naknadu za proizvedeni pepeo 4,4 milijarde dinara, a samo promenom zakonske odredbe sa opasnog na neopasni otpad, sledeće i narednih godina plaća oko četiri puta manje, tj. oko 13,8 miliona evra godišnje.
– U ovom trenutku prihodna strana tog posla je zanemarljiva u odnosu na troškovnu stranu – zaključuje Saša Miletić.
Objašnjavajući sa kojom količinom pepela raspolaže EPS, on kaže da prema godišnjoj proizvodnji i vremenu odlaganja (preko 30 godina) u Srbiji danas ima deponovane mešavine pepela i šljake više od 200 miliona tona. Svake godine odloži se novih oko šest miliona tona, na 1.600 hektara prostora.Iako su pod stalnom kontrolom i monitoringom, deponije pepela i šljake mogu znatno da poremete životnu sredinu, počev od zagađenja vazduha, tla, površinskih i podzemnih voda, biljnog pokrivača, a utiču i na zdravlje ljudi. Tu se štetni uticaj ne može meriti novcem. Ne treba zaboraviti da će čak i po zatvaranju termoelektrana u budućnosti deponije ostati problem.
Kao po pravilu, deponije se nalaze u blizini naseljenih mesta, u ravničarskim terenima gde je vrlo visok nivo podzemnih voda, a i pored velikih rečnih tokova Save, Dunava i Morave. Ne treba posebno podsećati na brojne akcidentne pojave razvejavanja pepela sa deponija svake godine, čime se stvaraju brojni problemi okolnom stanovništvu i sve više privlače pažnju medija, upozorava naš sagovornik. Ipak, svi negativni indikatori u životnoj sredini, koje izazivaju leteći pepeo i šljaka, mogu se otkloniti ili smanjiti jedino ako se upotrebe kao građevinski materijal, za građenje puteva, železnica i drugih saobraćajnih objekata. To je na osnovu svetskih iskustava najbolji i pravi način da se pepeo racionalno iskoristi, da se zaštiti životna sredina i da se da puni doprinos održivom razvoju. Korišćenjem letećeg pepela i šljake kao nusproizvoda u građevinarstvu, štedimo ogromne količine standardnih građevinskih materijala (kamen, šljunak i pesak), koji su neobnovljivi.
Na pitanje da li EPS danas nekome isporučuje pepeo, Miletić kaže da kada su od 2009. godine započeti radovi na postojećim termoelektranama i rekonstruisani sistemi za prikupljanje, pripremu, transport i deponovanje pepela i šljake, izvršena je i promena tehnologije deponovanja, i sva postrojenja su sada osposobljena za isporuku suvog letećeg pepela korisnicima.
– TE „Kolubara A” i TENT B su nakon izvršenih rekonstrukcija počele isporuku pepela iz silosacementarama „Titan” iz Kosjerića i „Lafarge” iz Beočina – objašnjava Miletić. – Iako su to male količine, zbog krize u građevinarstvu, značajno je da je taj pepeo kao sirovina pokazao odlične karakteristike. U međuvremenu su dovršeni radovi na izgradnji sistema za otpepeljivanje na TE „Kostolac B”, a u toku je i projekat na TE „Kostolac A” i završetak obezbeđenja sredstava za TENT A. Ti projekti predviđaju mogućnost isporuke suvog letećeg pepela zainteresovanim korisnicima.
Na pitanje da li postoje uslovi da se pepeo svrsta u kategoriju proizvoda tj. nusproizvoda, Miletić kaže da tri osnovna uslova treba da budu zadovoljena, i to su: postojanje tržišta, postojanje standarda za kvalitet i postojanje kontrole kvaliteta. Tim uslovima se rukovodila i EU prilikom donošenja Direktive o otpadu.
– Tržište za pepeo, šljaku i gips svakako postoji. To su fabrike cementa, gipsa, opeke, betona, preduzeća za izgradnju puteva itd. – ukazuje Miletić. – Standard za pepeo postoji još od 1956. godine (SRPS B.C1.018) i novi SRPS EN 450; a Institut za ispitivanje materijala IMS, Institut za puteve, Građevinski fakultet i druge srodne institucije mogu da rade kontrolu kvaliteta. Uslovi za promenu tretiranja pepela od otpada u nusproizvod postoje.
A ono što EPS, kao proizvođač pepela, mora da uradi jeste da preduzme mere kojima će nivo letećeg pepela biti doveden na zahtevani standard EN 450-1. Neophodno je u daljoj razradi tehnoloških postupaka sagledati i opravdanost povezivanja sadašnjih postrojenja za otpremu letećeg pepela na postojeću železničku infrastrukturu, kao i opravdanost izgradnje višenamenskih lučkih kapaciteta za otpremu letećeg pepela i šljake baržama. Lokacijski raspored naših termoelektrana (TENT A, TENT B, „Kostolac” A i B), u odnosu na postojeću železničku i rečnu infrastrukturu, daje mogućnost za izvoz značajnih količina proizvoda na bazi sagorevanja uglja.
Neophodna je pomoć države
Korišćenje pepela i šljake u industrijske svrhe u Srbiji još uvek je u početnoj fazi. Ipak, treba očekivati da će se tržište pepela i šljake sve brže razvijati, sa poboljšanjem stanja u građevinarstvu, ali je potrebno uraditi još dosta toga radi stimulisanja njihove primene u industriji, uključujući izmenu postojeće i donošenje nove zakonske regulative iz te oblasti, animiranje svih zainteresovanih korisnika pepela, jer su to projekti kojima se u značajnoj meri unapređuje zaštita životne sredine i omogućava očuvanje prirodnih resursa. Pomoć države je potrebna kako sa zakonodavnog aspekta tako i sa aspekta različitih stimulansa za korišćenje pepela, jer imamo višestruke koristi od njegove iskorišćenosti.
Izvor; EPS Kwh
