U svetlu implementacije Evropskog mehanizma za prilagođavanje na granici emisija ugljen-dioksida (CBAM), Srbija se suočava s izazovima u oblikovanju svoje energetske politike. Dok se solarna energija ističe kao brza i vidljiva opcija, njena primena kao glavnog oslonca za CBAM može se pokazati kao strateški propust. Ova strategija može dovesti do nesporazuma između instalirane kapacitete i stvarne vrednosti isporučene električne energije, što je ključno za industrijske kupce izložene CBAM-u.
Osnovni problem leži u sposobnosti solarne energije da pruži pouzdanu, oblikovanu i verifikovanu zelenu električnu energiju velikim industrijskim potrošačima. U Srbiji, solarni sistemi obično imaju kapacitet od 17-19%, dok vetroelektrane ostvaruju 32-38%. Da bi se zadovoljila godišnja potreba od 2,0 TWh zelene električne energije, solarna energija zahteva gotovo dvostruko više instaliranog kapaciteta nego vetar. Ova razlika može stvoriti pritisak na mrežu, povećati troškove dozvola i otežati sinhronizaciju sistema.
Solarni sistemi takođe proizvode energiju u istim vremenskim okvirima širom zemlje, što dovodi do preopterećenja mreže tokom sunčanih sati. Kada solarni kapacitet dostigne određeni nivo, dolazi do smanjenja cena i čestih prekida u isporuci. Nasuprot tome, vetroelektrane nude raznovrsniju proizvodnju koja se proteže kroz različite sate i godišnja doba, što rezultira stabilnijim cenama kada je potražnja veća.
U Srbiji, vetroelektrane proizvode više energije tokom večernjih sati i zime, kada je potražnja najviša. Ova vremenska disperzija omogućava vetru da ostvari cene koje su 5-15% više od solarnih cena pri sličnim nivoima penetracije. Za industrijske kupce koji su izloženi CBAM-u, ova otpornost na cene predstavlja značajnu prednost.
Uticaj na mrežu je još jedan ključni faktor. Solarni projekti često se koncentriraju oko ograničenog broja čvorišta, što dovodi do zasićenja i povećanja troškova marginalnog kapaciteta. Vetar, s druge strane, omogućava širu distribuciju i smanjuje pritisak na mrežu. Ovo ne eliminiše probleme sa mrežom, ali usporava njihov nastanak i ublažava težinu prekida kada do njih dođe.
Kada se radi o prekidima u isporuci, solarni sistemi mogu pretrpeti ozbiljne gubitke kada penetracija dostigne određeni prag. U velikim solarnim portfolijima, prekidi postaju strukturni problemi koji dovode do gubitka vrednosti. Vetroviti portfoliji obično imaju niže stope prekida, što ih čini privlačnijim za investitore.
Za platformu koja isporučuje 2.0 TWh godišnje, svaki procenat prekida znači gubitak od 20 GWh ispravnog volumena. Na realnoj vrednosti zelene električne energije od 70-90 evra po MWh, to predstavlja godišnji gubitak od 1.4-1.8 miliona evra po procentu. Razlika između 2% i 8% prekida može iznositi između 8 i 11 miliona evra godišnje.
Pored toga, povrat na kapital (IRR) kod solarnih portfolija sa visokim prekidima može pokazivati široke raspone zbog nestabilnosti cena. Vetroviti portfoliji obično pokazuju stabilnije IRR vrednosti sa manjim rizikom pod stresom tržišta.
Skladištenje energije često se smatra rešenjem za slabosti solarne energije. Iako skladištenje može pomoći u pomeranju energije kroz različite sate, ono ne stvara novu mrežnu kapacitetu potrebnu za neutralizaciju problema sa solarnom energijom na velikoj skali.
CBAM dodatno naglašava ove strukturne razlike jer je nepopustljiv prema neuspehu koji može izgledati mali u domaćem planiranju ali veliki u međugraničnom usklađivanju. Evropski kupac neće biti zainteresovan za instalirane kapacitete ako isporučena zelena energija nije stabilna ili dobro usklađena s potrošnjom.
Strategijska dimenzija takođe igra važnu ulogu; projekti vetra su obično veći i institucionalno stabilniji od solarnih projekata koji su fragmentirani i zahtevaju više koordinacije. U svetu CBAM-a, ko kontroliše portfelj postaje gotovo jednako važno kao i šta se gradi.
U zaključku, Srbija mora preispitati svoj pristup dekarbonizaciji kako bi zaštitila svoje industrijske izvoze pod CBAM-om. Vetar treba biti tretiran kao osnovna komponenta, dok solarna energija treba da bude dopunski sloj uz skladištenje kao osiguranje i agregaciju kao operativni sistem koji čini celu strukturu verodostojnom.
