Hidroenergija se tradicionalno smatra jednom od najvrednijih elektroenergetskih imovina u jugoistočnoj Evropi: reč je o obnovljivom izvoru koji omogućava upravljivu proizvodnju i brzo reaguje na promene u potrošnji i potrebama elektroenergetskog sistema.
Avgust je, međutim, ukazao na sve izraženiji izazov za regionalni hidroenergetski sektor. Ekonomika hidroelektrana sve više mora da uključuje hidrološki rizik, jer promene u raspoloživosti vode mogu značajno uticati i na proizvodnju i na tržišnu izloženost.
Na srpskom Đerdapu 1, dotok Dunava pao je na približno 1.400 kubnih metara u sekundi, zbog čega je proizvodnja smanjena na svega oko 20% uobičajenog nivoa.
Situacija na Đerdapu 2 takođe je bila nepovoljna, pri čemu se proizvodnja kretala na oko 30% uobičajenih nivoa.
Pad proizvodnje dogodio se u periodu povećane letnje potrošnje električne energije, što znači da je hidroenergetski sektor Srbije proizvodio znatno manje električne energije upravo u trenutku kada je sistemu bila potrebna dodatna ponuda.
Albanija je zabeležila sličnu promenu tržišnih uslova.
KESH, čiji se proizvodni portfolio gotovo u potpunosti oslanja na hidroenergiju, krajem avgusta počeo je da nabavlja električnu energiju nakon što su nepovoljniji hidrološki uslovi smanjili domaću proizvodnju.
Postupci nabavke pokrenuti su za period od 22. do 30. avgusta, a zatim su prošireni i na period od 31. avgusta do 30. septembra.
Za zemlju koja u periodima obilja vode može da bude značajan izvoznik električne energije, prelazak na uvoz pokazuje koliko brzo hidrološki uslovi mogu promeniti poziciju zemlje na tržištu električne energije.
Implikacije se direktno prenose i na vrednovanje projekata.
Hidroelektrane se često modeliraju na osnovu dugoročnih prosečnih nivoa proizvodnje, ali takvi proseci mogu prikriti značajne razlike u godišnjoj i sezonskoj proizvodnji.
Akumulacione hidroelektrane zadržavaju važnu prednost jer operatorima omogućavaju da kontrolišu trenutak proizvodnje električne energije, reaguju na tržišne uslove i čuvaju vodu za periode veće potražnje.
Protočne hidroelektrane, nasuprot tome, direktnije su izložene promenama rečnih tokova i samim tim osetljivije na hidrološke uslove.
Regionalni karakter hidrološkog rizika dodatno komplikuje situaciju.
Dugotrajan pad protoka Dunava može istovremeno uticati na više proizvodnih objekata, dok širi sušni periodi na Balkanu mogu istovremeno pritisnuti hidroproizvodnju u Srbiji, Albaniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji.
To može umanjiti deo diverzifikacije koja se tradicionalno vezuje za regionalne hidroenergetske portfolije.
Zbog toga modernizacija ostaje važna za povećanje otpornosti i efikasnosti postojećih hidroenergetskih objekata.
Nemačka je tokom avgusta dogovorila da Albaniji obezbedi 114 miliona evra, od čega približno 90 miliona evra kroz kredite i 24 miliona evra kroz grantove, za ulaganja u energetiku koja uključuju rehabilitaciju hidroelektrane Vau i Dejës i unapređenje prenosne mreže.
Savremenije turbine, unapređena oprema i napredniji sistemi upravljanja mogu povećati količinu električne energije proizvedene iz raspoložive količine vode i poboljšati operativnu fleksibilnost elektrane.
Međutim, oni ne mogu eliminisati hidrološku volatilnost.
Za investitore to znači da će buduće vrednovanje hidroenergetskih objekata sve više morati da razlikuje instalirani kapacitet, očekivanu godišnju proizvodnju i pouzdanu proizvodnju tokom perioda hidrološkog stresa.
Kako klimatski i vremenski obrasci postaju sve važnija varijabla na regionalnim tržištima električne energije, vrednost hidroenergetskog objekta sve će manje zavisiti samo od toga koliko megavata može da proizvede, a sve više od toga koliko pouzdano te megavate može da isporuči upravo onda kada su elektroenergetskom sistemu najpotrebniji.
