Mr Mirjana Filipović, poput vrsnih poznavalaca ekonomskih zakonitosti u elektroenergetici, smatra da je liberalizacija unutrašnjeg tržišta, odnosno njegovo realno uspostavljanje unutar određene zemlje, uslov za stvaranje regionalnog tržišta, na šta obavezuje Ugovor o Energetskoj zajednici jugoistočne Evrope, koji je potpisan u Atini 2005. godine i koji je Skupština Srbije ratifikovala 2006. godine.
Slovo i duh tog ugovora,u koji su uvršćene sve direktive Evropske unije u vezi sa dostupnošću energije, urednim snabdevanjem i liberalizacijom tržišta, sadržani su u aktuelnom Zakonu o energetici, kao i u Strategiji razvoja energetike do 2025. godine. Ona, međutim, skreće pažnju na to da nema tržišta bez viška proizvoda, pa tako ni tržišta električne energije bez viška proizvedenih kilovat-sati u sopstvenim elektranama.
Srbija se suočava sa deficitom električne energije tokom zime, a i većina zemalja članica Energetske zajednice jugoistočne Evrope uvozno je manje ili više zavisna. Ako se to ima u vidu, da li je regionalno tržište električne energije izvesno u skoroj budućnosti?
Bolja perspektiva
– Važan budući korak jeste da se iz elektroenergetskog sektora izmesti socijalna politika i da se preduzmu aktivnosti koje bi trajnije uticale na celokupnu potrošnju električne energije u Srbiji. Uz realno postavljene ciljeve i racionalnu potrošnju električne energije, kao i odgovarajuću politiku cena, mogli bismo da govorimo o boljoj perspektivi energetskog sektora Srbije – ističe Mirjana Filipović.
Značajna uloga države
Mirjana Filipović kaže da će uspostavljanje jedinstvenog regionalnog tržišta određivati brzina otklanjanja onih prepreka koje mu sada stoje na putu, a to su, pored već pomenutog deficita u proizvodnji, izuzetno velika potrošnja električne energije po glavi stanovnika u svim zemljama jugoistočne Evrope izuzev Albanije, kao i nedovoljno korišćenje obnovljivih izvora energije i niska energetska efikasnost.
– Bez obzira na izazove s kojima se suočavaju zemlje regiona kad je reč o jedinstvenom tržištu energije u celini, a sve zemlje su u pogledu snabdevanja naftom i gasom visoko uvozno zavisne, treba imatu i vidu da, kada je reč o tržištu električne energije, onda tu postoji duga tradicija, koja je stečena međusobnim ugovornim odnosima, koji su decenijama građeni i razvijani. To iskustvo dobro je došlo u sprovođenju aktivnosti koje proizlaze iz Ugovora o Energetskoj zajednici i direktiva Evropske unije, pogotovo otkako su Rumunija i Bugarska, a odnedavno i Hrvatska, postale članice Evropske unije – ističe Filipovićeva, koja je nedavno zajedno sa koaturkom Draganom Kragulj, sa Fakulteta organizacionih nauka, predstavila rad „Perspektive jedinstvenog tržišta energije u zemljama jugoistoč ne Evrope”.
Pozivajući se na tradiciju ugovornih odnosa u elektroprivredi zemalja članica i na to da je proces harmonizacije regulative sa dokumentima EU daleko odmakao u svim zemljama, naša sagovornica kaže da je za uspostavljanje tržišta uopšte, dakle i unutrašnjeg i regionalnog, od presudne važnosti uloga države. To je i u zajedničkom radu posebno naglašeno. Od države se očekuje da stvori ambijent koji će privući investitore da ulažu u proizvodnju električne energije, naročito u proizvodnju iz obnovljivih izvora, kao i u izgradnju prenosnih kapaciteta i distributivne mreže, kako bi se obezbedilo što sigurnije kontinuirano snabdevanje električnom energijom i njena dostupost bez diskriminacije.
Država ima ključnu ulogu u stvaranju uslova za uspostavljanje tržišta i investicione klime koja će mu odgovarati. To znači ne samo da olakša nabavku opreme za vetrogeneratore, solarne panele ili male hidroelektrane, nego i da subvencioniše proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora, koja je zbog početnih velikih ulaganja posebno skupa. Država bi mogla da bude suvlasnik tih kapaciteta, a svoj interes da nalazi u koristi koju ima od korišćenja svih izvora energije i zaštite životne sredine – objašnjava Filipovićeva.
Cene (ne) dovode investitore
Prema njenim rečima, prvi korak u stvaranju investicione klime jeste izmena cena električne energije: – U narednom periodu sigurno će doći do povećanja cena električne energije. Bilo bi korisno ako bi se išlo sa povećanjem po potrošnji,a ne kao do sada linearno za sve kupce. Krajnji dugoročni cilj trebalo bi da bude uvođenje varijabilne politike cena.
To podrazumeva uvođenje više dimenzija naplate, kao što su tačno vreme potrošnje tokom dana, određeni datum potrošnje, kvalitet i količina, mogućnost kupovine unapred po povoljnijoj ceni i slično.
Za takav način naplate potrebni su veoma moderan sistem „pametnog” merenja u distributivnoj mreži, kao i opšta liberalizacija tržišta, koja bi motivisala trgovce da ponude kreativne pakete usluga. Takva konkurencija među trgovcima donela bi koristi i domaćinstvima i privredi.
Naša sagovornica ističe da što se Srbija bude više približavala realnim tržišnim cenama električne energije, to će se šire otvarati vrata za ulazak investicija, energetsku efikasnost i ulaganja u obnovljive izvore energije.
Ona podseća da se u svetu već sada smatra da je energetska efikasnost najveći izvor energije i kaže da ako se nastavi dosadašnji trend potrošnje električne energije, Srbija će, kao i većina zemalja u regionu, postati energetski zavisna. – Nažalost,kod nas se o energetskoj efikasnosti još vode načelni razgovori, a stvarnih pomaka gotovo i nema. Slično je sa gubicima električne energije u distribuciji. I taj segment je u Srbiji „značajan izvor” energije, ali mere za njihovo smanjivanje do sada nisu davale željene rezultate – napominje Filipovićeva.
Bez carine i ograničenja
– Pozitivna ekonomska strana osnivanja Energetske zajednice ogleda se, pored ostalog, i u stvaranju tržišta na kome su zabranjene carinske dažbine, kao i kvantitativna ograničenja uvoza i izvoza mrežne energije (trgovina na prenosnom sistemu). To znači da je prenos električne energije slobodan i da svako može da plasira i nabavlja onoliko energije koliko želi, ako time ne ugrožava sistem ili ljude. Štaviše, ukoliko bi se zloupotrebilo ovo „ukoliko”, pa se često koristio „izuzetak” i ograničavao promet, pravo je Energetske zajednice da preduzme odgovarajuće mere radi stvaranja jedinstvenog tržišta u regionu, bez unutrašnjih granica za mrežnu energiju – kaže Filipovićeva.
Osvrćući se na obaveze koje Srbija ima po osnovu Ugovora o Energetskoj zajednici jugoistočne Evrope, naša sagovornica najpre skreće pažnju na značaj tog dokumenta i njegove realizacije za priključenje Srbije Evropskoj uniji, pri čemu posebno navodi koristi od ulaska energetskog sektora celog regiona u energetski sektor EU.
Istina, kako kaže, ni u Evropi nema jedinstvenog energetskog tržišta, zbog različitih stepena razvoja i dominantnih lokalnih igrača, već je ono izdeljeno na tri gasna i osam elektroenergetskih regiona. I pored toga, region jugoistočne Evrope, smatra ona,ima velike razloge da nastavi sa liberalizacijom energetskog tržišta i da ga oblikuje prema direktivama EU. Samo tako biće dostupni investicioni fondovi i biće očigledna korist od velikih tržišta. – Srbija se najviše primakla Evropskoj uniji upravo u sektoru energetike, gde su napravljeni i prvi koraci ka pridruživanju baš potpisivanjem Ugovora o energetskoj zajednici.
Mapa puta kojom se reformiše energetski sektor u Srbiji obuhvata razdvajanje delatnosti i otvaranje tržišta, ali i ostale segmente liberalizacije tržišta. Dosadašnje iskustvo, analize i poređenja sa zemljama u regionu pokazujuda će ispunjenje akcionog plana potpune harmonizacije u najvećoj meri biti završeno 2017. godine. Srbija je, dakle, na dobrom putu da reformu sektora realizuje uspešno, uz uvećanje intenziteta reformskih procesa – kaže Filipovićeva.
Prema njenim rečima, saradnja sa ostalim zemljama u regionu nije nužna samo radi ispunjenja obaveza iz Ugovora o Energetskoj zajednici, već i stoga što se na taj način postiže značajna razmena iskustava, tehnologija, pa i priliv novih investicija. Oblike te saradnje trebalo bi, smatra ona, jasno definisati i odrediti ciljeve.
Izvor KWH
