Prolećne temperature koje su nas iznenadile još u decembru, a dočekale nas već krajem februara i u martu su znatno više od proseka. Nismo ni osetili pravu zimu, jer je sa izmerenih više od 20 stepeni poslednji mesec „stekao titulu“ najtoplijeg decembra od kada postoje merenja.
Doček Nove godine uz sneg postaje izgleda, sećanje. Klima se praktično za 100 godina promenila kao što je nekad za 10.000 godina, upozoravaju klimatolozi. Temperature su u proseku više za oko 1,2 stepena nego što su bile sredinom 19. veka.
Prošla godina je rekordna i upisana je kao najtoplija godina za celu planetu.
I ovog proleća možemo očekivati natprosečno tople dane, bar tako meteorolozi predviđaju.
Sve češći su „rolerkosteri“, odnosno nagle promene vremena i temperature, što nepovoljno utiče na zdravstveno stanje građana jer je primetno da tokom takvih temperaturnih šokova dolazi do zdravstvenih komplikacija kod hroničnih bolesnika i starijih osoba.
U najkraćem: klimatske promene na delu.
„Njihov svedok ćemo biti sve intenzivnije i narednih godina jer one se kod nas zbog geografskog položaja dešavaju duplo brže nego što je to svetski prosek“, objašnjava nam profesor na grupi za meteorologiju Fizičkog fakulteta u Beogradu Vladimir Đurđević.
Budući da se godinama bavi analizom klimatskih promena, u razgovoru za Forbes Srbija govori o tome kakvi klimatski ekstremi nas čekaju, kako da se sa njima nosimo, (osim što ćemo svi neizostavno nabaviti klima uređaje) i šta kao društvo i država možemo da preduzmemo i povećamo energiju koju dobijamo iz obnovljivih izvora i tako predupredimo katastrofalnije posledice, a ujedno smanjimo emisije ugljen-dioksida.
Bez fosilnih goriva do 2050, ali ni tada nema povratka „na staro„
U Srbiji, prema rečima Đurđevića, svaki građanin u proseku godišnje emituje četiri tone ugljen-dioksida i proizvede 300 kilograma otpada. Zato je važno da se građani odgovorno odnose prema životnoj sredini.
Ipak, sve i da se potrudimo više kao pojedinci to neće u potpunosti rešiti problem klimatskih promena, sve dok budemo koristili fosilna goriva – ugalj, naftu i gas.
Profesor naglašava da je jedini način da se nivo ugljen-dioksida smanji jeste da se odreknemo fosilnih goriva i oslanjamo više na obnovljive izvore energije, pre svega energije sunca, vetra i vode, koji su, kako kaže ekonomski isplativiji.
Mnoge zemlje nastoje da ubrzaju proceduru za dobijanje dozvola za izgradnju vetro i solarnih elektrana, odnosno energiju proizvode iz obnovljivih izvora.
Ipak, ni kada u tome uspemo nema „povratka na staro“, odnosno na klimu iz prošlosti, već ostajemo tamo gde su nas klimatske promene zadesile, ističe.
Napuštanje uglja, nafte i gasa nameće se kao rešenje, ali tranzicija prelaska sa fosilnih goriva na obnovljiva nije laka i ne može da se uradi preko noći, već su za to potrebne decenije.
„Ne možemo odjednom da ugasimo termoelektrane, to zahteva ozbiljne pripreme svih institucija koje se time bave, pitanje je samo da li to hoćemo…“, priča Vladimir Đurđević i dodaje da je Srbija na samom početku što se energetske tranzicije tiče, te da vrlo skromno pokušavamo da napravimo pomake.
Ako želimo da predupredimo klimatske promene na granici od dva stepena, kako je predviđeno Pariskim klimatskim sporazumom, potrebno je da do 2050. prestanemo da koristimo ove energente, odnosno fosilna goriva.
Profesor Đurđević optimistično kaže da su mnoga stručna istraživanja pokazala da bi sva potrebna energija u svetu bez značajnijih promena i uticaja na dalji razvoj mogla da se proizvodi iz obnovljivih izvora, pre svega sunca, vetra i vode, a da Srbija ima kako prirodne tako i tehnološke uslove.
Danas, podvlači, ne postoje ni ekonomske ni tehnološke prepreke da izaberemo opciju u kojoj se umesto fosilnih goriva energija isključivo proizvodi iz obnovljivih izvora.
„Jednostavno imamo dovoljno resursa koji su nam potrebni za tako nešto, pre svega prirodnih. Ima dovoljno vetra i sunca, ali i hidropotencijala i tehnologije koje služe za proizvodnju energije iz ovih izvora su toliko napredovale i postale ekonomski prijemčive i pitanje je samo odluke da li hoćemo da proširimo te kapacitete ili ne”, kaže on za Forbes Srbija.
To pokazuju i poslednji izveštaji međuvladinog panela za klimatske promene, podseća Đurđević.
Ipak, Srbija je nažalost primer zemlje koja je energetski neefikasna jer rasipamo dosta energije.
Energetska tranzicija se oslanja isključivo na inicijative privatnih kompanija
Đurđević ukazuje da veliki udeo u proizvodnji obnovljivih izvora energije (OIE) imaju hidroelektrane, ali još bitniji segment predstavljaju i energije sunca i vetra, u čemu je napredak Srbije veoma skroman iako imamo jedno od najboljih područja u Evropi na kopnu za proizvodnju energije iz vetra – košavsko.
Kako prolazi vreme, postaju još skromniji, a u EU dolazi do ekspanzije ovih izvora, kaže.
Đurđević dodaje da država sa dosta zadrške i oprezom pristupa podsticanju ovih izvora energije, a takođe zabrinjava to što elektroenergetski sektor nije pokazao agilnost što se toga tiče.
„Sve lokacije koje su bile dobre da se izgrade hidrokapaciteti su već iskorišćene i za to imamo jako malo prostora, ali zato ima dosta prostora da se napreduje po pitanju solarnih elektrana i vetroparkova, a to nam ide dosta sporo“, ukazuje profesor.
Ističe da bi država mogla da pojednostavi proceduru za izgradnju vetroparkova, kao i da nađe način da oni ne budu samo posao privatnih kompanija budući da inicijativa za izgradnju vetroparkova za sada pretežno dolazi od njih, jer to nije dovoljno.
Projekata ima dosta, ali je najveća barijera kako kaže, dobijanje dozvola jer uvek postoji doza bojazni kako će se to dalje odraziti na priključenje na mrežu.
Vetroparkovi za sada niču sporadično u Banatu i u Istočnoj Srbiji, jer su ta područja najvetrovitija, odnosno imaju dovoljno vetrovitih dana.
Đurđević skreće pažnju da treba imati u vidu da budući da privatni kapital dosta ulaže u taj sistem pokazuje koliko je ceo taj posao koristan.
„Kompanije imaju jasne biznis planove iz kojih se vidi da mogu da uzmu kredite i obezbede finansiranje vetroparkova što pokazuje da su svesni da ulažu novac u nešto što je korisno i povoljnije“, navodi sagovornik Forbes.
To je, kako kaže, moglo da se postavi drugačije odnosno da država preuzme jedan deo toga i podstiče kapacitete za energiju iz OIE, uz pomoć EPS-a, kao i lokalnih samouprava.
Navodi i neke primere kako je to moglo da se sprovede u delo, ističući da je EPS vlasnik devastiranih površina te da bi kopovi koji se više ne koriste za ugalj mogli da posluže za solarne elektrane.
Đurđević je i ranije ukazivao da bi trebalo težiti ka tome da se solarni paneli postave na krovove obrazovnih ustanova, škola i na institucijama, ali i da to čine građani sami na krovovima svojih kuća.
Veliki broj njih u poslednje vreme zainteresovan je da bude prozjumer, odnosno da postavi panele na krov i ujedno tako bude i proizvođač i potrošač koji višak proizvedene energije može da vrati u mrežu i tako uštedi.
Ova atraktivna opcija ipak je ispala destimulativna na samom početku jer je bilo prepreka koje nisu baš išle na ruku prozjumerima zbog toga što se ispostavilo da im uštede računa na mesečnom nivou nisu veće od 20 odsto, a računali su da će ići i do 50 odsto. Takođe su se mnogi koji su se upustili u ovaj poduhvat žalili i na dažbine kojima ih država opterećuje iako su proizvođači električne energije, pored toga što su i njeni kupci.
U međuvremenu je, na sreću, većina problema sa kojima su se prozjumeri suočili otklonjena.
Đurđević Ističe i da plan da do 2030. godine 40 odsto energije proizvodimo iz OIE ipak nije preambicizno postavljen cilj jer za to postoje realni uslovi, a mnoge druge zemlje imaju i ambicioznije ciljeve.
Đurđević ističe da sve zemlje unapređuju svoje ciljeve i pokazuju i žele da brže napreduju, dok kod nas još uvek postoji doza oklevanja i postavljamo pitanja da li to možemo ili ne. „Dosta zemalja u svetu je zauzelo vrlo konkretan put tranformacije energetskog sistema, i tako se onda za nas u odnosu na ostale povećava jaz“, kaže on.
Imamo dobre uslove za vetroparkove
Kada je reč o uslovima za izgradnju vetroparkova i solarnih elektrana, Đurđević je mišljenja da imamo i više nego pristojne resurse i uslove:
„Košavsko područje spada u jedno od najboljih za proizvodnju energije vetra kada je reč o kopnenim vetrofarmama i danas jedino vetrofarme koje su na obalama okeana, imaju bolje performanse. Kao zemlja nemamo nikakva ograničenja po pitanju fizičkih uslova. Samo je pitanje odluke da se implementira plan i ne odustaje od njega“, dodaje.
Profesor međutim upozorava da je resorno ministarstvo svojevremeno usvojilo integrisani nacionalni energetski i klimatski plan u kome je predviđen razvoj gasne infrastrukture, a sve zemlje koje nastoje da prođu energetsku tranziciju i postanu „zelene“ trebalo bi da svu energiju proizvode iz OIE, a ne da ulažu novac u gasnu infrastrukturu u ovom trenutku.
Profesor podseća da ako želimo da smanjimo nivo ugljen-dioksida do 2050. to znači da nećemo moći da koristimo gas.
Navodi i da su fid-in tarife koje su predviđene kao podsticajne otkupne cene po proizvedenom kWh iz (OIE) i koje su uvedene 2000-ih u Evropi ukinute i zamenjene sistemom aukcija te da bi Srbija takođe trebalo da prati taj trend, mada tu nekih pomaka već ima.
Suša i po finansije
I dok strahujemo i pitamo se kakvo nas leto čeka, i da li ćemo se ponovo boriti sa superćelijskim olujama, procene su da su štete koje su nastale usled klimatskih rolerkostera od 2000. do sada barem sedam milijadi evra, prvenstveno zbog suša i poplava koje smo imali 2002, 2003, 2012. i 2014 .godine.
„Toplotni talasi osim što narušavaju hidrološki sistem i poljoprivrednu proizvodnju, ujedno utiču i na finansije. Posledice koje su ovi klimatski ekstremi izazvali vidljive su jer smo tih godina imali neočekivano manji rast BDP-a, a postoje i tačne procene koliko je koji sektor pretrpeo štetu usled klimatskih ekrema. Sektori poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede, javnog zdravlja i energetike do sada su bili najviše pogođeni. Recimo, suše 2012. godine izazvale su štete u vrednosti od dve milijarde evra“, navodi primer profesor Đurđević.
Tada je proizvodnja kukuruza bila manja 50 procenata, a desilo se da je došlo i do pojave aflatoksina. Kako vreme prolazi, iz godine u godinu, klimatske promene postaju sve učestalije i ujedno i gubici su sve veći, navodi profesor.
Utešno je to što, kako dodaje, nam nije ništa drugačije u odnosu na druge evropske zemlje i posledice koje imamo ekvivaletne su onima koje imaju i drugi.
Profesor Đurđević upozorava da možemo očekivati i veće štete ako ne reformišemo sektore i infrastrukturu tako da budu što manje osetljivi na klimatske ekstreme.
Objašnjava i kako: „Recimo desilo da se da su u poplavama 2014. srušeni mostovi koji su bili novijeg datuma što pokazuje da se prilikom infrastrukturnih radova nije vodilo računa o tome da most bude otporan na klimatske ekstreme“.
Kaže da nam i u tom smislu predstoji prilagođavanje odnosno da se prilikom velikih ulaganja vodi računa o tome da će klimatski uslovi biti drugačiji i da mora postojati otpornost nečeg što se gradi i na te promene.
Balkan „vruća tačka“
Objašnjava i da je ovaj deo jugoistočne Evrope, odnosno Mediteran prepoznat kao „vruća tačka“ jer se nalazimo na takvoj geografskoj lokaciji, gde će klimatske promene biti sve izraženije.
Godišnje amplitude brzo rastu, suše su sve učestalije, porast letnjih temperatura takođe. Na svakih 10 godina više su za oko pola stepena, što znači da je poslednjh 20 godina svako leto postalo toplije za jedan stepen.
„To nema veze sa nama da mi radimo nešto pogrešno ili emitujemo više CO2. Jednostavno smo na takvom položaju, zato imamo toliko toplotnih talasa… Recimo, osamdesetih godina niko nije imao klima uređaje, a sada bez njih preko leta ne možemo“, kaže Đurđević.
Sagovornik podseća i da je Srbija potpisnica Sofijske deklaracije za zemlje Zapadnog Balkana koja predviđa ispunjavanje Pariskog sporazuma kojim je propisano da se globalno zagrevanje zaustavi na granici od dva stepena, ukoliko želimo da nam leta ne postanu nepodnošljivo topla, kaže profesor Đurđević. Veliki broj politika EU se u ovom trenutku podešava ovom zelenom dogovoru, a i naša zemlja se obavezala da će biti deo toga, prenosi Forbes Srbija.
