Usled smanjenja zaliha i ekoloških problema koji nastaju kao posledica eksploatacije uglja, upotreba obnovljivih izvora energije, kao jednog od najvažnijih elemenata održivog razvoja, postaje neophodnost i najvažniji strateški cilj. Procene govore da da potencijal ove vrste energije u Srbiji iznosi četiri miliona TOE (tones of oil equivalent) godišnje, što je skoro polovina ukupnih godišnjih potreba zemlje.To je, u poređenju sa ostalim evropskim zemljama, visok procenat, koji otvara mnogobrojne mogućnosti.
Globalna ekonomska kriza, kao i problemi u oblasti realizacije koncepta održivog razvoja, utiču na pravce u koji se kreću sve zemlje pojedinačno. Srbija, u tom kontekstu, pokušava da uskladi svoj progres sa iskustvima ostalih zemalja u ovoj oblasti, uz poštovanje svih ostalih, međunarodno prihvaćenih normi energetske efikasnosti. Sa druge strane, ona u velikoj meri zavisi od uvoza različitih vrsta energenata, na čemu, donekle, zasniva svoju ekonomsku stabilnost. Ipak, opšti utisak je da zemlja ima ozbiljan potencijal kada je reč o obnovljivim izvorima energije, što je, nakon fizičkih, potvrđeno i finansijskim analizama.
Konkretnu analizu dostupnih podataka iz ove oblasti dobili smo u stručnom radu Srđana Žikića i Janeta Paunković, profesora zaječarskog Fakulteta za menadzment, i Strahinje Glavonića, iz firme ED „Jugoistok“ iz Niša. Oni kažu da najveći potencijal predstavlja biomasa, za koji se procenjuje da iznosi oko 2,7 miliona TOE, odnosno oko 63 odsto. Slede, sa učešćem od po oko 14 odsto u ukupnoj količini, po oko 0.6 miliona TOE – hidro i solarni potencijali, a zatim energija vetra i energija iz geotermalnih izvora sa po 0,2 miliona TOE, odnosno, po oko 4,5 odsto.
Ovi podaci, smatraju autori, govore da Srbija ima uslove za ozbiljan razvoj u tom smeru, koji je, uostalom i obaveza svih zemalja potpisnica Kjoto-protokola i opšteprihvaćena tendencija u čitavom svetu. Ipak, da li će i koliko zaista biti investirano u izvore obnovljive energije zavisi od niza drugih ekonomskih faktora. U slučaju naše zemlje, postoji konsenzus političkih i finansijskih struktura da su ulaganja ove vrste neophodna, što, na kraju krajeva, proizilazi i iz njenog članstva u Energestkoj zajednici Jugoistočne Evrope, koje je deo šireg procesa integracije u jedinstveno tržište Evropske unije.
Kada je reč o energetskom potencijalu biomase, u Srbiji poljoprivredno zemljište, od koga je većina prekrivena šumom, čini oko 5,7 miliona ha, odnosno oko 55 odsto ukupne površine, što je ozbiljno prirodno bogatstvo. Najveći deo energetskog potencijala nalazi se u poljoprivrednom otpadu (1,7 miliona TOE) i drvnoj masi (oko milion TOE). Njihova upotreba ne bi mogla sasvim da oslobodi zemlju od uvoza, ali bi mogla značajno da umanji zavisnost od njega, kao i stepen zagađenosti životne sredine. Najznačajnija kultura čiji otpad može biti iskorišćen je kukuruz, koga najviše ima na teritoriji AP Vojvodina. Osim korišćenja biljnih vrsta koje se već uzgajaju, treba pomenuti i mogućnost da one planski budu sađene da bi kasnije (između ostalog) otpad bio korišćen kao izvor energije.
O karakteristikama geotermalnih izvora, autori kažu da je njihova gustina protoka toplote (što je glavna karakteristika za procenu), veća od evropskog proseka, kao i da je ova vrsta prirodnih bogatstava najzastupljenija u Panonskom basenu (160 izvora sa temperaturom većom od 15 stepeni), u centalnom delu istočne Srbije i centralnoj Srbiji (ukupno oko 60 izvora). Ukupna količina toplote akumulirane u geotermalnim nalazištima u Srbiji, na dubini do tri kilometra, je otprilike dva puta veća od količine koja bi bila akumulirana sagorevanjem svih vrsta uglja čija nalazišta postoje. Za sada, upotreba ove vrste resursa je više nego skromna, i to isključivo u tradicionalnom obliku – kroz banjska lečilišta, za sport i rekreaciju. Sve aktivnosti koje su navodno imale zadatak da aktiviraju geotermalnu energiju u proteklih trideset godina imale su vrlo malo uspeha. Promena ove situacije, procenjuju autori analize, trebalo da bude prioritet u narednom periodu.
Dalje, stručnjaci smatraju da je Srbija jedna od bogatijih oblasti i kada je reč o solarnoj energiji – sa brojem sunčanih sati godišnje (od 1500. do 2.200), koji je veći od evropskog proseka. Najveći potencijal u ovom smislu imaju gradovi koji se nalaze na jugu zemlje – Niš, Kuršumlija, Vranje. Upotreba ove vrste resursa mogla bi, smatraju stručnjaci, u narednih pet godina značajno da smanji energetsku zavisnost naše zemlje. Samo jedan solarni kolektor površine jednog kvadratnog metra generisao bi energiju koja bi bila dobijena iz 130 litara nafte, sačuvala 750kwh struje, i smanjila emisiju ugljen-dioksida za više od 305.000 tona godišnje.
Za sada nije još uvek kompletiran tzv. „vetrovni atlas“ Srbije, ali poznato je da bi vetroelektrane mogle da budu izgrađene u oblastima u kojima duva istočni vetar – u Istočnoj Srbiji, Južnom Banatu, na istočnoj strani Kopaonika, Zlatibora i Pešterskom regionu i na ostalim uzvišenjima većim od 800 metara. Ova vrsta energije već je korišćena u Vojvodini početkom dvadesetog veka, a prva moderna studija na ovu temu urađena je, sad već davne 2002. Procenjeno je da energetski potencijal vetra iznosi oko 1.300MW, a da je mogućna godišnja proizvodnja struje iz ovih izvora 2,3 TWh.
Ipak, kada je reč o snabdevanju strujom malih potrošača iz izvora obnovljive energije u Srbiji, najpouzdanije su male hidrocentrale, koje čuvaju životno okruženje, mogu da rade praktično bez uvoza ikakve opreme iz inostranstva i uposle lokalno stanovništvo. Ipak, relativno velika početna ulaganja zahtevaju uključivanje države u razvoj ove oblasti. Procene pokazuju da bi konstrukcija malih hidroelektrana (do deset MW), mogla da iskoristi potencijal od 1.600GWH godišnje, što je ekvivalent energiji nastalojiz 400.000 tona nafte. Ovde se pre svega misli na područja reka Drina, Lim, Morava i Dunav.
Zaključak je da, kada je reč o obnovljivim izvorima energije, naša zemlja rasplaže velikim potencijalima koji bi, potencijalno, bili dovoljni da joj obezbede energetsku nezavisnost. Teorijski, Srbija bi do 2020. mogla iz obnovljivih izvora da dobija do 27 odsto ukupne energije koja joj je potrebna godišnje. To bi povećalo ukupnu efikasnost i donelo nemerljive benifite u oblasti ekonomije i ekologije. Ipak, za ostvarenje ovih ciljeva potrebna je dugoročna strategija i, što je možda još važnije, velika ulaganja za koja oslabljena ekonomija nije sposobna, pa oni za sada mogu biti posmatrani samo u kontekstu velikog budućeg izazova.
