Tržište električne energije jugoistočne Evrope više se ne može najbolje razumeti analizom države po države. Preciznija mapa sada je zasnovana na energetskim koridorima: Grčka–Bugarska–Rumunija, Srbija–Mađarska, Bosna i Hercegovina–Srbija–Hrvatska, Crna Gora–Albanija–tokovi povezani sa Italijom, kao i novi gasno-elektroenergetski pravac koji se proteže od istočnog Mediterana ka centralnoj Evropi.
Prva polovina maja 2026. godine učinila je ovu promenu vidljivom. Cene su porasle na gotovo svim glavnim tržištima jugoistočne Evrope, ali ne ravnomerno. Rumunski OPCOM prosečno je iznosio 115,88 evra po megavat-času, mađarski HUPIKS 108,62 evra, hrvatski KROPEKS 105,77 evra, bugarski IBEX 104,98 evra, srpski SIIPEKS 101,61 evro, crnogorski BELEN 98,76 evra, a albanski ALPEKS 98,60 evra po megavat-času. Obrazac razlika pokazuje da su nacionalni proseci i dalje važni, ali da se dublja komercijalna priča sve više odnosi na to kuda električna energija može da se kreće, kada može da se kreće i koji koridor preuzima premiju nestašice.
Ovo predstavlja veliku promenu u odnosu na staru tržišnu strukturu jugoistočne Evrope. Region se istorijski analizirao kroz nacionalne proizvodne miksove: Srbija kao sistem zasnovan na uglju, Crna Gora kao hidroenergetski osetljiv sistem, Bosna i Hercegovina kao kombinacija uglja i hidroenergije, Rumunija kao mešavina hidro, nuklearne i termo energije, Bugarska kao kombinacija nuklearne energije, uglja i solarne energije, a Grčka kao tržište vođeno gasom i obnovljivim izvorima.
Taj okvir je i dalje koristan, ali više nije dovoljan.
Prava tržišna vrednost sada se nalazi u koridorima između tih sistema.
Najjasniji signal došao je iz prekograničnih tokova električne energije. Neto izvoz u okviru šireg mađarsko-jugoistočnoevropskog regiona pogoršao se sa -767 megavata na -1.170 megavata, što znači da je region postao strukturno zavisniji od uvoza. Tokovi prema Italiji preokrenuli su se sa +310 megavata na -148 megavata, dok je pozicija Bugarske preko Severne Makedonije i Albanije prema Grčkoj oslabila na -1.129 megavata.
To nisu sitni operativni detalji. Oni pokazuju koliko brzo tržišna vrednost može da migrira kada se međusobno ukrste proizvodnja, potrošnja, solarni output, raspoloživost hidroenergije, zastoji u nuklearnim elektranama i prekogranični kapaciteti.
U ovoj novoj strukturi, geografija postaje finansijska promenljiva.
Projekat obnovljive energije u Srbiji više nije samo srpska imovina. Njegova vrednost zavisi od pristupa prema Mađarskoj, Rumuniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i širem povezanom tržištu. Hidroenergetski objekat u Crnoj Gori više nije samo domaći balansni resurs. Njegov prihod zavisi od italijanskih cenovnih razlika, albanskih tokova, srpske tržišne likvidnosti, evropskog mehanizma za ugljenik i regionalnih mrežnih zagušenja. Bugarska baterija više nije samo projekat skladištenja energije. Ona je fleksibilni energetski resurs unutar koridora koji povezuje Grčku, Rumuniju, Tursku, Severnu Makedoniju i centralnu Evropu.
To je ekonomija energetskih koridora.
Prvi koridor koji treba pratiti jeste pravac Grčka–Bugarska–Rumunija. Grčka postaje sistem sa velikim udelom obnovljivih izvora, snažno povezan sa gasom i terminalima za tečni prirodni gas, uz rastući rizik ograničavanja solarne proizvodnje. Bugarska ubrzano razvija skladištenje energije i zadržava strateški značaj kroz nuklearnu energiju, solarne kapacitete i prekogranični položaj. Rumunija kombinuje hidroenergiju, nuklearnu energiju, vetar, solar i rastuću industrijsku potrošnju, ali se suočava sa pritiskom oko priključenja na mrežu i pristupa mrežnoj infrastrukturi.
Zajedno, ova tri tržišta sve više formiraju južno-centralni balansni koridor jugoistočne Evrope.
Gas dodatno jača tu ulogu. Vertikalni gasni koridor, ruta terminala za tečni prirodni gas u Aleksandrupolisu, bugarska gasna infrastruktura i rumunski gasno-elektroenergetski sistem stvaraju objedinjeni energetski koridor u kojem se raspoloživost gasa i cene električne energije sve više međusobno prepliću. Kada gas postane marginalni faktor određivanja cena, koridor dobija veću vrednost. Kada obnovljivi izvori stvaraju višak energije u jednoj zoni, a nestašicu u drugoj, koridor preuzima cenovnu razliku.
Drugi koridor jeste Srbija–Mađarska. To je jedan od najvažnijih strateških interfejsa u regionu jer Mađarska često funkcioniše kao cenovni oslonac centralne Evrope, dok se Srbija nalazi na raskrsnici zapadnobalkanskih energetskih tokova. U maju je mađarski HUPIKS prosečno iznosio 108,62 evra po megavat-času, dok je srpski SIIPEKS iznosio 101,61 evro, ostavljajući Srbiju sa diskontom u odnosu na Mađarsku.
Ta razlika je važna. Ona stvara trgovačku vrednost, ali i signalizira potencijalnu ulogu Srbije kao tržišta za balansiranje i tranzit električne energije. Ukoliko Srbija ojača prenosne kapacitete, tržišnu likvidnost, razvoj skladištenja energije i industrijsku nabavku obnovljive energije, može postati regionalno koridorsko čvorište umesto samo nacionalnog elektroenergetskog sistema.
Međutim, ako mrežna uska grla opstanu, Srbija rizikuje da postane tampon-zona mrežnih zagušenja između jačih okolnih tržišta.
Treći koridor jeste pravac Bosna i Hercegovina–Srbija–Hrvatska. Ovaj koridor oblikuju nestabilnost termoelektrana na ugalj, hidroenergetski potencijal i ograničenja prenosne mreže. Bosna i Hercegovina poseduje značajne proizvodne resurse, ali kašnjenja projekata, problemi termoelektrana i fragmentisano upravljanje slabe pouzdanost sistema. Srbija obezbeđuje obim i centralni položaj. Hrvatska povezuje region prema Sloveniji, Mađarskoj i jadranskom energetskom prostoru.
Nestabilnost uglja posebno je važna u ovom koridoru. Rudnik i termoelektrana Ugljevik prijavili su gubitak od 18,3 miliona evra u prvom kvartalu nakon prekida proizvodnje, dok je Rudnik i termoelektrana Gacko zabeležio pad dobiti na svega oko 50.000 evra.
Kada termoelektrane u ovom koridoru postanu manje pouzdane, prekogranični tokovi i regionalne cene postaju znatno volatilniji.
Četvrti koridor jeste pravac Crna Gora–Albanija–tržišta povezana sa Italijom. Ovaj koridor je strateški drugačiji jer kombinuje hidroenergiju, razvoj vetroenergije, solarne projekte sa skladištenjem energije i logiku izvoza preko Jadrana. Elektroprivreda Crne Gore već je osetila pritisak povezan sa evropskim mehanizmom za ugljenik, uz procenjeni uticaj od 13 miliona evra na prihode od izvoza u prvom kvartalu 2026. godine.
Albanija se kreće ka finansijski održivim solarnim projektima sa skladištenjem energije kroz projekat od 160 megavata solarne energije i 60 megavata baterijskog skladištenja, podržan predloženim kreditom Evropske banke za obnovu i razvoj od 53 miliona evra, u okviru ukupne investicije od oko 105 miliona evra.
Ovaj koridor mogao bi postati jedna od najinteresantnijih zona fleksibilnosti u jugoistočnoj Evropi. Hidroenergija, solarna energija, skladištenje energije i izvozni položaj mogu stvoriti vrednu platformu za snabdevanje električnom energijom sa niskim emisijama ugljenika. Međutim, uspeh će zavisiti od sledljivosti energije, pristupa mreži, prekograničnih prava i integracije skladištenja energije.
Peti koridor jeste budući gasno-elektroenergetsko-industrijski pravac koji povezuje Grčku, Severnu Makedoniju, Srbiju i centralnu Evropu. Odluka Srbije i Severne Makedonije da se priključe narednoj fazi razgovora o Vertikalnom gasnom koridoru nije povezana samo sa snabdevanjem gasom. Ona se odnosi i na industrijsku energetsku bezbednost i fleksibilnost elektroenergetskog sistema.
Ovaj koridor mogao bi postati sve važniji kako industrijski izvoznici budu zahtevali pouzdanu, sledljivu i konkurentno cenu energiju pod pritiskom evropskog mehanizma za ugljenik. Gasna fleksibilnost, ugovori o otkupu obnovljive energije, skladištenje energije i prekogranični pristup električnoj energiji sve više će se posmatrati zajedno, a ne odvojeno.
To je dublji tržišni trend.
Pripremljeno od strane virtu.energy
