Jugoistočna Evropa ubrzano se kreće ka elektroenergetskom sistemu zasnovanom pretežno na obnovljivim izvorima energije, ali njena tržišna arhitektura još uvek pokušava da sustigne tu tranziciju. Projekti vetroelektrana i solarnih elektrana ubrzano se razvijaju širom Srbije, Rumunije, Grčke, Bugarske, Crne Gore, Albanije i Bosne i Hercegovine. Baterijska skladišta energije prelaze iz faze koncepta u fazu priključenja na mrežu. Hidroenergija ponovo dobija stratešku vrednost kao fleksibilna niskougljenična infrastruktura. Prekogranična trgovina električnom energijom postaje sve važnija kako raste proizvodnja iz obnovljivih izvora.
Ipak, regionu i dalje nedostaje mehanizam koji bi mogao biti najvažniji u sledećoj fazi tranzicije: istinski integrisano regionalno tržište balansiranja električne energije.
Do 2026. godine, ovo postaje jedan od centralnih rizika za trgovinu električnom energijom u Jugoistočnoj Evropi (JIE).
Stari balkanski elektroenergetski sistem bio je izgrađen oko logike nacionalnog dispečiranja. Srbija se oslanjala prvenstveno na lignit i hidroenergiju. Rumunija je balansirala između nuklearne energije, hidroelektrana, uglja i vetra. Grčka je kombinovala gas, uvoz, obnovljive izvore i izloženost LNG tržištu. Albanija i Crna Gora snažno su zavisile od hidroloških uslova. Bugarska je zadržala ugalj i nuklearnu energiju kao ključne stubove sistema. Prekogranični tokovi energije bili su važni, ali je balansiranje i dalje uglavnom bilo organizovano na nacionalnom nivou.
Taj model danas postaje sve više zastareo.
Volatilnost obnovljivih izvora energije ne poštuje državne granice. Vetrovni front može tokom iste večeri proći kroz Srbiju, Rumuniju i jadranski koridor. Solarna proizvodnja može istovremeno naglo porasti širom Grčke, Bugarske i Severne Makedonije. Suše u Albaniji ili Crnoj Gori mogu smanjiti fleksibilnost hidroelektrana baš u trenutku kada susednim sistemima treba dodatna balansna podrška. Jedno nacionalno tržište ne može efikasno upravljati ovakvim međusobno povezanim korelacijama.
Rezultat je rastući pritisak na elektroenergetski sistem.
Bez dublje integracije balansnih tržišta, tržišta JIE rizikuju ulazak u obrazac stalnih zagušenja mreže, ograničenja proizvodnje, naglih skokova troškova debalansa i neefikasne nabavke rezervi. Trgovci električnom energijom videće šire cenovne raspone, ali ne nužno i dovoljno likvidne za profitabilno trgovanje. Developeri će se suočavati sa višim troškovima finansiranja. Operatori prenosnih sistema moraće češće da intervenišu. Industrijski potrošači biće izloženi još većoj volatilnosti cena.
Tranzicija ka obnovljivim izvorima u regionu zato sve više zavisi od dizajna tržišta, a ne samo od infrastrukture.
Baterijska skladišta mogu pomoći, ali ne mogu zameniti regionalnu koordinaciju. Planirani srpski projekti skladištenja energije od oko 4,54 GWh predstavljaju snažan signal da fleksibilnost sistema postaje finansijski isplativa. Grčka i Rumunija takođe ubrzano razvijaju tržišta skladištenja energije. Međutim, baterije imaju najveću vrednost kada mogu transparentno učestvovati na tržištima balansiranja, pomoćnih usluga, intradnevnog trgovanja i prekograničnih kapaciteta. Ako pravila ostanu fragmentisana, baterije mogu rešavati lokalne probleme dok regionalne neefikasnosti ostaju netaknute.
Isto važi i za hidroenergiju.
Albanija, Crna Gora i Rumunija poseduju neke od najvrednijih fleksibilnih energetskih kapaciteta u JIE. U dobro integrisanom tržištu balansiranja, upravljanje akumulacijama moglo bi stabilizovati sisteme sa visokim udelom obnovljivih izvora širom regiona i ostvarivati veoma vredne prihode od balansnih usluga. U fragmentisanom tržištu, ta fleksibilnost ostaje nedovoljno iskorišćena ili se monetizuje neefikasno.
Prenosni koridori predstavljaju fizičku osnovu čitavog sistema. Transbalkanski koridor, podmorski kabl između Crne Gore i Italije, veze između Grčke i Bugarske, kao i interkonekcije između Rumunije i Mađarske, povećavaju sposobnost regiona da geografski premešta fleksibilnost sistema.
Ali sama prenosna infrastruktura nije dovoljna.
Kapaciteti moraju biti praćeni tržišnim pravilima koja omogućavaju da balansna energija, rezerve i proizvodi fleksibilnosti efikasno prelaze granice.
Podaci Energy Community za prvi kvartal 2026. godine već pokazuju koliko brzo tokovi energije mogu da se promene kada se promene strukturni uslovi. Komercijalna razmena električne energije između Evropske unije i Zapadnog Balkana pala je za približno 25%, dok su tokovi iz EU prema WB6 regionu opali još izraženije, uprkos velikim razlikama u cenama električne energije.
To pokazuje da sami cenovni signali nisu dovoljni da garantuju efikasne tokove kada se umešaju ograničenja povezana sa ugljenikom, kapacitetima i tržišnim pravilima.
Ta lekcija je ključna za budućnost balansnih tržišta.
JIE ne može da se oslanja samo na razlike u dnevnim cenama kako bi upravljala narednim ciklusom razvoja obnovljivih izvora. Regionu su potrebni koordinisana nabavka rezervi, harmonizovana pravila za debalanse, dublja likvidnost intradnevnog tržišta, regionalni okviri za učešće baterijskih skladišta i saradnja operatora prenosnih sistema koja fleksibilnost tretira kao prekogranični resurs.
Finansijske posledice toga su direktne.
Investitori će mnogo agresivnije finansirati baterijska skladišta i hibridne projekte ukoliko su izvori prihoda jasno definisani i pravila stabilna. Baterijski sistem koji zavisi samo od nesigurne lokalne arbitraže rizičniji je od sistema koji može ostvarivati prihode kroz balansiranje, pomoćne usluge i rasterećenje regionalnih zagušenja mreže. Platforma koja kombinuje vetar, solar i skladištenje energije postaje finansijski održivija kada se izloženost debalansu može upravljati kroz likvidna regionalna tržišta.
Isto važi i za industrijske PPA ugovore.
Proizvođači u Srbiji, Rumuniji i Grčkoj sve više žele snabdevanje električnom energijom iz obnovljivih izvora, ali stabilni profili isporuke zahtevaju dubinu balansnog tržišta. Bez regionalne integracije fleksibilnosti sistema, PPA ugovori za obnovljive izvore postaju mnogo teži za strukturiranje i određivanje cena.
Najveća opasnost leži u vremenskom neskladu.
Razvoj obnovljivih izvora energije napreduje mnogo brže od tržišne integracije. Ako JIE bude čekala dok volatilnost ne postane ozbiljan problem, region bi mogao proći kroz skup period prilagođavanja obeležen zarobljenom proizvodnjom iz obnovljivih izvora, negativnim cenama električne energije, ograničavanjem proizvodnje i rastom troškova balansiranja. Zapadna Evropa je već pokazala koliko brzo takav scenario može nastati.
Jugoistočna Evropa još uvek ima vremena da izgradi bolji model.
Region poseduje prirodne prednosti: fleksibilnost hidroelektrana, još uvek relativno kontrolisan nivo penetracije obnovljivih izvora na pojedinim tržištima, unapređene interkonekcije i rastuće interesovanje investitora za skladištenje energije. Međutim, te prednosti postaju strateške samo ako se pretvore u funkcionalnu regionalnu arhitekturu balansnog tržišta.
Sledeća faza trgovine električnom energijom u JIE neće biti dobijena samo od strane država koje imaju najveće kapacitete vetroelektrana ili solarnih elektrana.
Pobediće one države i tržišni učesnici koji uspeju da fleksibilnost sistema učine likvidnom, tržišno utrživom i prekogranično povezivom.
U suprotnom, volatilnost obnovljivih izvora stići će mnogo brže nego što tržište može da je apsorbuje.
Pripremljeno od strane virtu.energy
