Širenje obnovljive energije u Evropi sve više se suočava sa izazovom koji se ne može rešiti jednostavnom izgradnjom novih solarnih elektrana i vetroparkova. Oko 120 GW planiranih kapaciteta obnovljivih izvora navodno je ograničeno nedostatkom pristupa elektroenergetskoj mreži, dok bi hibridni projekti koji kombinuju više tehnologija mogli da omoguće razvoj do 25 GW dodatnih kapaciteta bez čekanja na veliku izgradnju nove prenosne infrastrukture.
Prilika se nalazi u kombinovanju tehnologija sa različitim obrascima proizvodnje i njihovom korišćenju kroz istu tačku priključenja na mrežu. Solarne elektrane, vetroparkovi i baterijska skladišta retko ostvaruju maksimalnu proizvodnju u isto vreme, što stvara neiskorišćeni kapacitet mreže koji se može iskoristiti kroz koordinisano upravljanje i pametnije projektovanje sistema.
Hibridni projekti zato mogu uključiti veći proizvodni kapacitet od nominalnog izvoznog kapaciteta priključka na mrežu. Kada kombinovana proizvodnja premaši dozvoljeno ograničenje, napredni sistemi upravljanja mogu smanjiti proizvodnju, usmeriti višak energije u skladište ili prilagoditi raspored rada postrojenja. U ovom modelu vrednost projekta više nije ograničena samo na proizvodni objekat, već uključuje i sposobnost optimizacije tokova električne energije kroz ograničenu mrežnu infrastrukturu.
Hidroelektrane predstavljaju neke od najatraktivnijih lokacija za hibridizaciju. Mnoge postojeće hidroelektrane imaju neiskorišćen kapacitet priključka tokom dnevnih sati ili u periodima smanjene raspoloživosti vode. Dodavanje solarnih elektrana, vetroparkova ili baterijskih sistema iza iste priključne tačke može povećati iskorišćenost postojeće infrastrukture bez potrebe da operator prenosnog sistema izgradi poseban izvozni koridor.
Reverzibilne hidroelektrane i sistemi pumpnog skladištenja dodatno povećavaju fleksibilnost elektroenergetskog sistema, jer omogućavaju preuzimanje električne energije kada su cene niske i njeno vraćanje u mrežu tokom perioda veće potražnje, posebno u jutarnjim i večernjim vršnim satima. Kako se povećava udeo obnovljivih izvora, ove tehnologije postaju sve važnije za balansiranje sistema sa promenljivom proizvodnjom.
Jugoistočna Evropa već počinje da usvaja ovaj model. Grčka razvija regulatorni okvir koji bi omogućio skladišnim postrojenjima da dele postojeće priključke na mrežu i razmatra ubrzani pristup mreži za baterijske projekte. Red za priključenje obnovljivih izvora u Rumuniji premašio je 91 GW odobrenih izvoznih kapaciteta, dok je napredni portfelj baterijskih projekata premašio 9 GW.
Partnerstvo EPCG i Masdara u Crnoj Gori uključuje potencijalni razvoj solarnih, vetro, reverzibilnih hidro, baterijskih i hibridnih projekata u okviru portfolija koji bi mogao dostići 2 GW. Planirani projekat reverzibilne hidroelektrane Đerdap 3 u Srbiji takođe se pozicionira kao strateški objekat za balansiranje budućeg elektroenergetskog sistema sa znatno većim udelom energije vetra i sunca.
Ekonomika projekata obnovljivih izvora menja se kako hibridizacija postaje sve rasprostranjenija. Solarna elektrana sa baterijskim skladištem može izgubiti deo prihoda od prodaje električne energije tokom podnevnih sati, ali može ostvariti dodatnu vrednost kroz prodaju energije u večernjim satima, pružanje balansnih usluga, smanjenje rizika od ograničenja proizvodnje i stabilniji profil isporuke kroz ugovore o kupovini električne energije (PPA).
Solarna i energija vetra mogu se međusobno dopunjavati kroz različite vremenske obrasce proizvodnje. Energiju vetra ne treba posmatrati samo kao drugu verziju solarne energije sa drugačijim faktorom iskorišćenja. Veća proizvodnja vetra tokom zimskih meseci i noćnih sati može smanjiti količinu skladišta potrebnu za stvaranje stabilnijeg profila snabdevanja električnom energijom.
Međutim, hibridni projekti donose nove tehničke i komercijalne izazove. Investitori moraju koordinisati sisteme upravljanja elektranom, ograničenja izvoza energije, prioritete rada različitih tehnologija, merne sisteme, prognoziranje proizvodnje i modele degradacije baterija.
Ugovori o priključenju na mrežu moraće jasno da definišu da li se ograničenja kapaciteta odnose na ukupnu instaliranu snagu proizvodnih jedinica ili samo na maksimalni istovremeni izvoz električne energije. Investitori i finansijske institucije takođe će zahtevati detaljne analize koje razlikuju smanjenje proizvodnje izazvano ograničenjima mreže od smanjenja koje proizlazi iz interne optimizacije rada sistema.
Kako dostupnost mreže postaje jedno od glavnih ograničenja za razvoj obnovljivih izvora, postojeća elektroenergetska infrastruktura dobija novu stratešku vrednost. Projekti sa obezbeđenim pravima priključenja, dostupnim kapacitetom trafostanica, odgovarajućim lokacijama i kompatibilnim sistemima upravljanja mogu postati atraktivniji od novih projekata na lokacijama sa boljim prirodnim resursima, ali neizvesnim pristupom mreži.
Sledeća faza razvoja obnovljive energije u jugoistočnoj Evropi neće zavisiti samo od sunčevog zračenja, brzine vetra i dostupnosti zemljišta. Konkurentnost projekata sve više će određivati trafostanice, SCADA infrastruktura, ugovori o priključenju i sposobnost inteligentnog upravljanja tokovima električne energije u složenijem energetskom sistemu.
