Pošto se plavi energent uglavnom uvozi, bilo je teško izbeći davanje subvencija, ali uglja, vode, vetra i sunca od kojih može da se proizvodi struja iz domaćih izvora
Kada je ministarka energetike Dubravka Đedović u intervju „Politici” pre par dana rekla „da država subvencioniše cenu struje i gasa, ali da nema zlatni ćup”, većina onih koji ostavljaju komentare na našem sajtu zapitala je zašto država mora da dotira cenu struju kada je to naš – domaći proizvod? Za gas je razumljivo jer ga uvozimo skoro 95 odsto, ali uglja, vode, vetra i sunca od kojih možemo da proizvodimo struju imamo iz domaćih izvora.
Upitan da li je i u kojim okolnostima ovako nešto realno, mr Željko Marković, viši konsultant za energetiku u „Diloitu” i jedan od bivših direktora u „Elektroprivredi Srbije” (EPS), kaže za naš list da za razliku od prirodnog gasa, EPS može bez državne pomoći. Uz racionalizaciju poslovanja na tržištu mogao bi da obezbedi razumne cene električne energije koje neće biti kočnica privrednom razvoju. I koje će, uz zaštitu osetljivih slojeva stanovništva (energetski ugroženih kupaca), biti prihvatljive i za domaćinstva. Da je EPS krajem 2021. godine i tokom 2022. godine proizvodio dovoljne količine električne energije i da nije bilo uvoza, sa manjim korekcijama cene električne energije, subvencije bi bile potpuno izbegnute.
– Tačan procenat državnih dotacija u ceni struje nije objavljen, ali podsećam na ocenu Fiskalnog saveta, datu početkom decembra prošle godine, gde je u budžetu za 2023. godinu planirano oko 1,2 milijarde evra, odnosno preko pola fiskalnog deficita u 2023. kao neposredna posledica neuspešnog poslovanja EPS-a i „Srbijagasa”. To, međutim, nisu čak ni svi troškovi koje poreski obveznici snose zbog ovih preduzeća. Budžetom je takođe omogućeno da država izda do milijardu evra novih garancija na njihovo zaduživanje, što formalno ne ulazi u deficit za 2023. godinu. Ako te kredite javna preduzeća ne vrate (što se ranije po pravilu dešavalo), i to je verovatan budući trošak poreskih obveznika – kaže Marković.
Imajući u vidu da su prihodi EPS-a oko 2,7 milijardi evra, a „Srbijagasa” oko 1,05 milijarde evra na godišnjem nivou, vidimo da državne subvencije iznose oko jedne trećine njihovih prihoda, naglašava naš sagovornik i dodaje da ovaj problem može da se reši tako što bi sa jedne strane bilo potrebno da ova preduzeća povećaju prihode korekcijom cena energenata, ali da bi to povećanje bilo što manje, potrebno je da smanje svoje troškove i maksimalno racionalizuju svoje poslovanje.
– Dakle, cene proizvoda (struje ili gasa) koje EPS i „Srbijagas” proizvode i kojima trguju, treba da budu formirane na takav način, da odražavaju sve troškove koje te firme imaju i da im obezbede pozitivno poslovanje. Budući da slična legislativa postoji i u zemljama Evropske unije, čak i u vanrednim okolnostima, kakva je aktuelna energetska kriza, mnoge države su pribegle subvencionisanju kupaca, kako bi se očuvalo tržište – kaže Marković.
I u Srbiji, pre početka energetske krize, u skladu sa Zakonom o državnoj pomoći, država se trudila da ne subvencioniše energetske firme, i uglavnom nije bilo direktnog davanja, ali se ponekad dešavalo da ta preduzeća indirektno prime nedozvoljenu državnu pomoć, prvenstveno kroz otpisivanje nekih dugovanja i davanje državnih garancija na kredite koje su povlačili.
– Kada je počela energetska kriza i došlo do enormnog skoka cena energenata, u prvom redu prirodnog gasa i električne energije, država je, u cilju očuvanja stabilnosti snabdevanja, privrednih aktivnosti i socijalnog mira, bila prinuđena da interveniše i u tom smislu da subvencioniše cenu struje i gasa kroz državnu pomoć energetskim subjektima koji su u državnom vlasništvu – EPS i „Srbijagasu”. Pošto se gas uglavnom uvozi, u ovom delu je bilo teško izbeći davanje državnih subvencija, dok je po pitanju električne energije situacija drugačija – ističe naš sagovornik.
Na pitanje šta bi EPS trebalo da uradi kako ga ne bi skuplje koštala proizvodnja od kilovata koji proizvede, odgovara da bi trebalo da efikasno koristi sve svoje raspoložive kapacitete i da unapređuje poslovanje i smanjuje troškove. Što se tiče cene za komercijalne kupce, ta cena je na dovoljnom nivou da obezbedi i određeni profit, koji je potrebno iskoristiti za izgradnju novih kapaciteta za proizvodnju i dekarbonizaciju sopstvenog proizvodnog portfelja. Što se tiče cene za domaćinstva, ona je bila niža od realnih troškova proizvodnje, pa je zato i došlo do nekoliko poskupljenja cene struje u prethodnom periodu. Da bi ta cena odražavala troškove proizvodnje, potrebne su dalje korekcije cene struje, tako da u budućnosti možemo očekivati još manjih poskupljenja cene struje, o čemu se u javnosti već i govorilo – zaključuje Marković.
Pitanje subvencija regulisano Zakonom o kontroli državne pomoći
Inače, u Srbiji je pitanje subvencija regulisano Zakonom o kontroli državne pomoći. Ovim zakonom se uređuje kontrola državne pomoći u cilju zaštite konkurencije na tržištu, primenom načela tržišne ekonomije i podsticanja privrednog razvoja.
Stoga se subvencije države državnim energetskim firmama o kojima pričamo, smatraju nedozvoljenim vidom državne pomoći jer narušavaju slobodno i konkurentno tržište kako električne energije, tako i prirodnog gasa.
