Troškovi izvoza električne energije iz Srbije u Evropsku uniju, uz primenu podrazumevanih vrednosti emisija u okviru CBAM-a, porasli su na oko 85,70 evra/MWh u trećem kvartalu, čime se dodatno jača komercijalna prednost proizvođača energije iz vetra i sunca koji mogu da dokažu stvarne emisije na osnovu verifikovanih podataka.
Evropska komisija utvrdila je cenu CBAM sertifikata za treći kvartal 2026. godine na 82,32 evra po toni CO₂, što predstavlja povećanje od 9,4% u odnosu na 75,28 evra u drugom kvartalu.
Kada se ova cena primeni na važeći podrazumevani faktor emisija za električnu energiju iz Srbije od 1,041 tCO₂/MWh, dobija se indikativni trošak CBAM-a od oko 85,70 evra za svaki uvezeni megavat-čas na koji se primenjuje podrazumevana vrednost.
To je više u odnosu na približno 78,37 evra/MWh u drugom kvartalu, odnosno povećanje od više od 7 evra/MWh za samo tri meseca.
Ovakav razvoj događaja povećava potencijalnu vrednost električne energije iz obnovljivih izvora u Srbiji koja ispunjava uslove za primenu metodologije stvarnih emisija u EU. Istovremeno se produbljuje komercijalna razlika između standardnog izvoza električne energije i izvoza koji je potkrepljen proverljivim lancem dokaza, od postrojenja za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora do kupca u EU.
Cena ugljenika postaje deo izvozne cenovne razlike
Za trgovce električnom energijom u Srbiji, CBAM se sve više mora tretirati kao sastavni deo obračuna prekogranične cene, a ne kao zaseban trošak usklađivanja sa propisima.
Izvoz koji deluje profitabilno na osnovu poređenja veleprodajnih cena u Srbiji i EU može postati neisplativ kada se uračuna podrazumevani trošak ugljenika.
Pri novoj kvartalnoj ceni sertifikata, srpski izvoznik ili kupac iz EU koji se oslanja na nacionalnu podrazumevanu vrednost praktično polazi od indikativnog troškovnog opterećenja od oko 85,70 evra/MWh zbog emisija ugljenika.
To je značajan iznos u odnosu na uobičajene razlike između veleprodajnih cena na tržištima električne energije.
Ovakav uticaj ne znači da sva električna energija iz Srbije zaista ima toliko visoke emisije. Domaći proizvodni miks obuhvata hidroenergiju, energiju vetra i sunca, kao i proizvodnju iz lignita.
Problem za pojedinačne proizvođače energije iz obnovljivih izvora leži u metodologiji obračuna.
Ukoliko nisu ispunjeni uslovi za primenu stvarnih emisija, sistem CBAM primenjuje propisanu podrazumevanu vrednost, umesto da automatski priznaje emisije konkretnog vetroparka ili solarne elektrane.
Kako cene ugljenika u EU rastu, ova razlika postaje sve značajnija.
Poreklo iz obnovljivih izvora samo po sebi ne uklanja trošak
Srpski vetropark ne može samo da dokaže da proizvodi električnu energiju iz obnovljivih izvora i automatski zameni nacionalnu podrazumevanu vrednost stvarnim emisijama.
Važeći regulatorni okvir EU zahteva znatno sveobuhvatniji lanac dokaza.
Električna energija za koju se traži obračun prema stvarnim emisijama mora biti potkrepljena odgovarajućim ugovorom o otkupu električne energije (PPA) između ovlašćenog CBAM deklaranta i proizvođača iz treće zemlje.
Proizvodno postrojenje mora da ispuni relevantni prag emisija i uslove koji se odnose na fizičku elektroenergetsku mrežu.
Električna energija takođe mora biti čvrsto nominovana u okviru dodeljenog prekograničnog kapaciteta, pri čemu nominacija i proizvodnja moraju biti usklađene u vremenskom intervalu koji nije duži od jednog sata.
Ispunjenost uslova na kraju mora da potvrdi akreditovani verifikator, uz odgovarajuću privremenu dokumentaciju tokom izveštajnog perioda.
Operativni lanac zato sve više izgleda ovako:
identifikovano proizvodno postrojenje → brojilo i SCADA sistem → satni podaci o proizvodnji → raspodela prema PPA ugovoru → prihvaćena nominacija → dokazi o prekograničnom prenosu → EU deklarant → akreditovani verifikator.
Za proizvođače energije iz obnovljivih izvora, komercijalna vrednost sve više zavisi ne samo od proizvodnje električne energije sa niskim ugljeničnim otiskom već i od očuvanja dokaza da je konkretna količina električne energije koju uvoznik iz EU prijavljuje zaista isporučena kroz transakciju koja ispunjava propisane uslove.
Verifikacija postaje pitanje prihoda
Zbog toga prethodna provera usklađenosti sa CBAM-om postaje i komercijalno-finansijsko pitanje.
Proizvođač energije iz vetra ili sunca koji ne sačuva neophodne satne podatke sa brojila, nominacije ili ugovornu raspodelu isporučenih količina mogao bi da izgubi mogućnost primene stvarnih emisija, čime bi njegov kupac iz EU ostao izložen znatno višoj podrazumevanoj vrednosti za Srbiju.
Viša cena CBAM sertifikata u trećem kvartalu povećava finansijske posledice takvog propusta.
Zato bi hijerarhiju merenja, usaglašavanje podataka iz SCADA sistema sa obračunskim podacima, evidenciju kalibracije i satne podatke o proizvodnji trebalo tretirati kao informacije koje štite prihode, a ne samo kao tehničku dokumentaciju.
Isto važi i za evidenciju trgovanja.
Proizvođač je možda uspešno izvezao električnu energiju sa stanovišta tržišta, ali i dalje može da ne dokaže da se nominovana prekogranična količina podudara sa proizvodnjom identifikovanog postrojenja tokom propisanog jednosatnog intervala.
Naknadna rekonstrukcija takvih dokaza, nekoliko meseci kasnije, može biti veoma teška.
Za projekte koji nameravaju da koriste metodologiju stvarnih emisija za uvoz električne energije u 2026. godini, zato postaje sve važnije da tokom cele 2026. godine čuvaju potpunu dokumentaciju o lancu isporuke.
PPA ugovori moraju da podrže verifikaciju
Rast cene ugljenika dodatno opravdava promenu načina na koji se sastavljaju ugovori o otkupu električne energije iz obnovljivih izvora.
Standardni PPA ugovor uglavnom se usredsređuje na cenu, količinu, profil isporuke, balansiranje, obračun i garancije porekla.
Ugovor prilagođen zahtevima CBAM-a mora da sadrži i dodatne mehanizme kontrole.
Oni mogu da obuhvate identifikaciju postrojenja, raspodelu količina koje ispunjavaju uslove, identifikaciju CBAM deklaranta u EU, pristup podacima sa brojila i podacima o nominacijama, saradnju sa verifikatorom, obaveze čuvanja podataka i odredbe kojima se sprečava dvostruko računanje.
Ugovor bi takođe trebalo da definiše šta se događa ako električna energija ne ispuni uslove za obračun prema stvarnim emisijama.
To pitanje sve više dobija finansijski značaj.
Ako je ugovorena cena zasnovana na niskim ili gotovo nultim emisijama konkretnog postrojenja, ali verifikacija ne uspe, pa uvoznik mora da primeni podrazumevanu vrednost za Srbiju, nastala izloženost troškovima ugljenika mogla bi biti znatna.
Zato ugovorne strane moraju unapred da utvrde ko snosi rizik primene podrazumevane vrednosti u takvim okolnostima.
Garancije porekla ostaju zaseban proizvod
Rast cene CBAM sertifikata dodatno naglašava razliku između garancija porekla i verifikacije stvarnih emisija.
Srpski proizvođač energije iz vetra ili sunca može da izdaje sertifikate o obnovljivom poreklu povezane sa svojom proizvodnjom.
Takvi sertifikati imaju komercijalnu vrednost i mogli bi da postanu vredniji ukoliko se proširi priznavanje garancija porekla iz Energetske zajednice na tržištu EU.
Međutim, garancija porekla ne zamenjuje dokaze o fizičkoj isporuci električne energije koji se zahtevaju u okviru CBAM-a.
Sertifikat može da potvrdi svojstvo električne energije u pogledu obnovljivog porekla.
Ali on sam po sebi ne dokazuje postojanje odgovarajućeg PPA ugovora, ispunjenost uslova za prenos kroz mrežu, prekograničnu nominaciju ili satno usklađivanje, koji su neophodni za primenu stvarnih emisija na uvezenu električnu energiju.
Srpski projekti iz obnovljivih izvora zato bi sve više mogli da nude dva zasebna ekološka proizvoda: atribut obnovljivog porekla i transakciju električne energije sa dokazima potrebnim za CBAM verifikaciju.
Drugi proizvod mogao bi da postane znatno vredniji u periodima visokih cena ugljenika.
Industrijski kupci imaju isti podsticaj
Ovo pitanje relevantno je i za srpske industrijske kompanije koje kupuju električnu energiju iz obnovljivih izvora i izvoze robu obuhvaćenu CBAM-om na tržište EU.
Industrijski kupci sve više traže PPA ugovore koji smanjuju i izloženost promenama cena električne energije i ugljenični otisak proizvodnje.
Međutim, generički ugovor o kupovini zelene električne energije možda neće obezbediti dokaze neophodne za regulatorno priznavanje stvarnih emisija.
Kada se nabavka energije iz obnovljivih izvora koristi za potrebe naknadnog izveštavanja o emisijama ugljenika, kupci bi sve češće trebalo da zahtevaju pristup podacima sa brojila, dokumentaciji o raspodeli proizvodnje i dokazima o verifikaciji.
To bi moglo da stvori domaće tržište za snabdevanje električnom energijom iz obnovljivih izvora usklađeno sa zahtevima CBAM-a, posebno među proizvođačima čelika, aluminijuma i drugim energetski intenzivnim izvoznicima.
Proizvođači koji mogu da isporuče električnu energiju zajedno sa kontrolisanom i proverljivom dokumentacijom mogli bi da ostvare drugačiju tržišnu poziciju u odnosu na dobavljače koji prodaju samo električnu energiju i sertifikate.
Više cene ugljenika jačaju argumente za finansiranje projekata
Ova promena važna je i za finansiranje projekata.
Proizvođači energije iz obnovljivih izvora tradicionalno planiraju prihode na osnovu veleprodajnih cena, cena iz PPA ugovora, troškova balansiranja, ograničenja proizvodnje i garancija porekla.
CBAM uvodi još jedan potencijalni izvor vrednosti.
Projekat koji može da isporučuje električnu energiju kupcu iz EU uz dokumentaciju spremnu za verifikaciju potencijalno može da izbegne podrazumevani trošak ugljenika koji se sada približava iznosu od 86 evra/MWh.
Celokupna razlika neće se pretvoriti u prihod proizvođača.
Vrednost će se raspodeliti između proizvođača, trgovaca, nosilaca prava na prekogranične prenosne kapacitete i kupaca, dok sama verifikacija i usklađivanje sa propisima takođe stvaraju troškove.
Ipak, značaj ovog iznosa postaje teško zanemariti.
Za kreditore, sposobnost projekta da podrži obračun stvarnih emisija mogla bi zato da postane deo provere modela izlaska na tržište, naročito kada pretpostavke o prihodima zavise od izvoza električne energije u EU.
Zreo projekat sve više mora da obezbedi više od proizvodnih kapaciteta i priključka na mrežu.
Potrebna mu je ugovorna i podatkovna infrastruktura koja može da očuva vrednost električne energije sa niskim ugljeničnim otiskom i nakon njenog prelaska granice EU.
Promenljivost cena ugljenika postaje rizik za trgovinu električnom energijom
Evropska komisija obračunava cene CBAM sertifikata na osnovu aukcijskih cena u okviru Sistema EU za trgovinu emisijama (EU ETS). Tokom 2026. godine cene se utvrđuju kvartalno, dok će se od 2027. godine obračun vršiti na nedeljnom nivou.
To znači da će promenljivost cena ugljenika sve više postajati sastavni deo ekonomike prekogranične trgovine električnom energijom.
Za srpski izvoz koji se oslanja na podrazumevane vrednosti emisija, rast cena u sistemu EU ETS direktno povećava efektivni trošak pristupa tržištu EU.
Za vetroparkove i solarne elektrane koje ispunjavaju uslove za primenu metodologije stvarnih emisija važi suprotan tržišni efekat: rast cena ugljenika može da poveća relativnu vrednost verifikovane električne energije sa niskim emisijama.
Povećanje cene u trećem kvartalu zato šalje širu tržišnu poruku.
CBAM počinje da razdvaja srpski izvoz električne energije prema kvalitetu dokaza kojima je potkrepljen.
Pri ceni od 82,32 evra/tCO₂, ta razlika već podrazumeva indikativni trošak prema podrazumevanoj vrednosti od oko 85,70 evra/MWh.
Za srpske proizvođače energije iz obnovljivih izvora, dokazivanje porekla i fizičkog lanca isporuke jednog megavat-časa postaje gotovo jednako važno kao i sama proizvodnja električne energije.
Evropska komisija potvrdila je cenu za treći kvartal od 82,32 evra/tCO₂, u poređenju sa 75,28 evra u drugom kvartalu. Podaci Energetske zajednice o praćenju CBAM-a podržavaju primenu podrazumevanog faktora za Srbiju od 1,041 tCO₂/MWh i poređenje sa troškom u drugom kvartalu, dok važeća regulativa EU zadržava uslove koji se odnose na fizički PPA ugovor, mrežu, nominacije, satno usklađivanje i verifikaciju od strane akreditovanog verifikatora za obračun stvarnih emisija električne energije.
