Sektor centara za obradu podataka u Srbiji u razvoju mogao bi da otvori novi način monetizacije domaće električne energije, pretvaranjem električne energije u digitalne usluge veće dodate vrednosti koje se prodaju evropskim korisnicima. Na taj način mogla bi da se izbegne neposredna izloženost CBAM-u, odnosno Mehanizmu EU za prekogranično prilagođavanje ugljenika, koja prati fizički izvoz električne energije, uz istovremeno otvaranje potencijalno značajnog tržišta za ugovore o otkupu električne energije iz obnovljivih izvora.
Ova razlika je komercijalno značajna.
Električna energija koja se fizički izvozi iz Srbije u Evropsku uniju obuhvaćena je Mehanizmom EU za prekogranično prilagođavanje ugljenika. Međutim, kada istu električnu energiju troši centar za obradu podataka u Srbiji koji korisnicima iz EU pruža usluge računarstva u oblaku, hostinga, skladištenja podataka ili obrade podataka, izvozni proizvod postaje usluga, a ne električna energija.
To znači da se na osnovu toga što je električna energija iskorišćena za pružanje digitalne usluge, sama potrošena megavat-časovna količina ne smatra uvozom električne energije u EU koji podleže CBAM-u.
Ovaj model praktično pretvara:
električnu energiju iz Srbije → kapacitete za računarsku obradu i skladištenje podataka → ponavljajuće prihode od izvoza digitalnih usluga.
Za Srbiju bi takav pristup mogao da omogući ostvarivanje znatno veće vrednosti na domaćem tržištu nego što je to slučaj sa jednostavnim izvozom električne energije po veleprodajnim cenama.
Izloženost emisijama ugljenika se menja, ali ne nestaje
Činjenica da CBAM nije primenljiv ne znači da emisije povezane sa potrošnjom električne energije postaju nevažne.
Potrošnja električne energije u srpskom centru za obradu podataka ulazila bi u njegove emisije iz opsega 2 (Scope 2), dok bi mogla da bude uključena i u emisije iz opsega 3 (Scope 3) evropskih kompanija koje koriste njegove usluge.
Zbog toga će evropski korisnici verovatno sve više vrednovati operatere centara za obradu podataka koji mogu da dokažu poreklo električne energije, njen ugljenični intenzitet i emisije koje se mogu pripisati pojedinačnim korisnicima ili računarskim opterećenjima.
To bi moglo da ide u prilog srpskim objektima koji kombinuju dugoročno ugovaranje električne energije iz obnovljivih izvora sa merenjem potrošnje na nivou obračunskih intervala, garancijama porekla, transparentnim obračunom emisija i nezavisnom proverom podataka.
Proizvod sa dodatnom tržišnom vrednošću ubuduće ne bi bio samo jeftin računarski kapacitet.
To bi bio računarski kapacitet sa niskim ugljeničnim otiskom i proverljivim podacima o emisijama.
Ugovori o otkupu električne energije iz obnovljivih izvora dobijaju novu kategoriju kupaca
Centri za obradu podataka bi, shodno tome, mogli da postanu ključni kupci električne energije za projekte obnovljivih izvora u Srbiji.
Za razliku od industrijskih potrošača sa promenljivim obrascima potrošnje, veliki centri za obradu podataka obično zahtevaju stabilno snabdevanje električnom energijom tokom celog dana, zbog čega nabavka energije predstavlja ključni element njihove ekonomike i finansijske održivosti projekata.
Sama solarna proizvodnja verovatno neće moći da odgovori na takav profil potrošnje. Zbog toga bi se mogli kombinovati energija vetra, hidroenergija, baterijski sistemi za skladištenje energije i preostalo snabdevanje iz elektroenergetske mreže, kroz hibridne modele nabavke.
Tipičan model mogao bi da obuhvati:
solarne elektrane + vetroelektrane + baterijske sisteme za skladištenje energije (BESS) + balansiranje preko mreže + dugoročni ugovor o otkupu električne energije (PPA).
Operateri bi mogli da odu i korak dalje, usklađujući proizvodnju iz obnovljivih izvora sa potrošnjom centra za obradu podataka na satnom nivou, umesto da se oslanjaju isključivo na godišnje kupovine sertifikata.
Srpski pružalac digitalnih usluga tada bi mogao da dokaže čitav lanac, od konkretnog proizvođača električne energije iz obnovljivih izvora, preko satnih merenja i ugovaranja snabdevanja, do pojedinačnih računarskih opterećenja korisnika.
Na taj način bi sledljivost električne energije postala sastavni deo same digitalne usluge.
Za evropske banke, industrijske grupacije i tehnološke kompanije koje se suočavaju sa sve detaljnijim zahtevima u pogledu izveštavanja o emisijama ugljenika, takav pristup mogao bi da ima veću vrednost od opšte tvrdnje da objekat koristi 100% električne energije iz obnovljivih izvora.
Energetski miks Srbije i dalje utiče na konkurentnost
Uprkos tome, visok ugljenični intenzitet elektroenergetskog miksa Srbije ostao bi komercijalni izazov.
Dva centra za obradu podataka mogu da pružaju identične računarske performanse, a da istovremeno imaju veoma različite profile emisija.
Objekat koji se uglavnom oslanja na standardno snabdevanje iz mreže imao bi relativno visok ugljenični otisak prema lokacijskoj metodi obračuna. Konkurentski projekat, podržan ugovorima o otkupu električne energije iz obnovljivih izvora, garancijama porekla i verodostojnim satnim usklađivanjem proizvodnje i potrošnje, mogao bi da prikaže znatno niže emisije prema tržišnoj metodi obračuna.
Nijedna od ove dve digitalne usluge ne bi zbog toga postala roba obuhvaćena CBAM-om.
Međutim, evropski kupci mogli bi da ih tretiraju veoma različito prilikom izbora dobavljača.
Time se stvara neposredna veza između razvoja obnovljivih izvora energije u Srbiji i konkurentnosti njene digitalne infrastrukture.
Ovakav model mogao bi da stvori i dodatni izvor dugoročne potražnje za električnom energijom, u trenutku kada je proizvođačima energije iz vetra i sunca sve potrebniji predvidiv korporativni otkup kako bi obezbedili finansiranje projekata.
Usklađenost se pomera sa carinskih procedura na podatke i sajber-bezbednost
Za srpske operatere koji ciljaju korisnike iz EU, ugljenični otisak predstavlja samo jedan deo regulatornih zahteva.
Zaštita podataka i sajber-bezbednost mogle bi da budu još značajnije.
Prenos ličnih podataka iz EU u infrastrukturu u Srbiji zahteva odgovarajuće zaštitne mehanizme u skladu sa evropskim pravilima o zaštiti podataka. Korisnici će verovatno zahtevati i pouzdane ugovorne aranžmane, enkripciju, jasne politike u pogledu lokacije podataka, kontinuitet poslovanja i nezavisno proverene sisteme bezbednosti informacija.
Zahtevi u oblasti sajber-bezbednosti mogu biti još širi.
Pružaoci usluga računarstva u oblaku i centara za obradu podataka koji posluju sa korisnicima iz EU mogu da potpadaju pod evropske obaveze u oblasti sajber-bezbednosti čak i kada se njihova infrastruktura nalazi izvan granica Unije.
Regulatorna razlika je, stoga, značajna:
CBAM se uglavnom zaustavlja na granici digitalne usluge, ali evropske obaveze u oblasti sajber-bezbednosti i zaštite podataka mogu da se primenjuju i izvan EU.
Za korisnike iz finansijskog sektora zahtevi su još stroži.
Banke, osiguravajuća društva i druge regulisane institucije koje posluju u EU, u skladu sa Aktom o digitalnoj operativnoj otpornosti (DORA), sve više zahtevaju detaljne kontrole koje obuhvataju otpornost IKT sistema, upravljanje incidentima, prava na reviziju, podizvođače, kontinuitet poslovanja i aranžmane za izlazak iz ugovornih odnosa.
Srpski operater koji može da objedini električnu energiju sa niskim ugljeničnim otiskom, snažnu sajber-bezbednost, redundantnost sistema i ugovornu usklađenost mogao bi da cilja digitalna opterećenja veće vrednosti evropskih korisnika, umesto da se nadmeće isključivo cenom hostinga.
Banke moraju da tretiraju električnu energiju kao deo poslovnog modela
Posledice po finansiranje su značajne.
Banke koje procenjuju ulaganja u srpske centre za obradu podataka ne bi trebalo da posmatraju električnu energiju samo kao operativni trošak.
Dostupnost, cena i ugljenični intenzitet električne energije mogu da odrede i konkurentnost objekta i kvalitet korisnika koje može da privuče.
Zajmodavci bi morali da analiziraju kapacitet priključka na mrežu, redundantnost napajanja, strukturu ugovora o otkupu električne energije, izloženost promenama cena električne energije, pokazatelj efikasnosti potrošnje energije (PUE), usklađivanje sa proizvodnjom iz obnovljivih izvora, rezervnu proizvodnju, baterijsko skladištenje i obaveze korisnika u pogledu emisija ugljenika, uporedo sa arhitekturom sajber-bezbednosti i zaštite podataka.
Objekat sa niskim troškovima, ali slabom sigurnošću snabdevanja električnom energijom ili nedovoljno razvijenim sistemima usklađenosti, mogao bi teško da privuče evropske korisnike koji plaćaju premijum cenu.
Jednako tako, objekat sa visokim standardima usklađenosti, ali izložen skupoj ili nepouzdanoj električnoj energiji, mogao bi da bude težak za finansiranje.
Najperspektivniji projekti biće oni koji od samog početka objedinjuju oba aspekta.
Od izvoznika električne energije do izvoznika digitalnih usluga
Šira prilika ima industrijski, a ne samo regulatorni karakter.
Srbija može da monetizuje električnu energiju na tri suštinski različita načina.
Može direktno da izvozi električnu energiju u EU, gde se primenjuju pravila CBAM-a.
Može da snabdeva domaće proizvođače čelika, aluminijuma ili druge robe obuhvaćene ovim mehanizmom, koja se zatim izvozi na tržište EU.
Ili može da snabdeva digitalnu infrastrukturu koja električnu energiju pretvara u usluge namenjene međunarodnom tržištu.
Treći model zadržava i potrošnju električne energije i veći deo lanca stvaranja vrednosti u Srbiji.
Umesto da prodaje jedan megavat-čas po veleprodajnoj ceni električne energije, Srbija može da iskoristi istu količinu energije za rad servera, skladištenje podataka i pružanje usluga računarstva u oblaku, uz ostvarivanje ponavljajućih prihoda iz ugovora sa korisnicima denominovanih u evrima.
To bi centre za obradu podataka moglo da pretvori u novu kategoriju izvozno orijentisane industrije sa velikom potrošnjom električne energije.
Najkonkurentnija ponuda Srbije zato ne bi trebalo da se zasniva na „izbegavanju CBAM-a“.
Trebalo bi da bude reč o regionalnoj platformi za digitalnu infrastrukturu, sa napajanjem iz obnovljivih izvora i usklađenošću sa evropskim standardima u oblasti ugljenika, sajber-bezbednosti i zaštite podataka.
Ukoliko Srbija uspe da objedini konkurentne cene električne energije, ugovore o otkupu energije iz obnovljivih izvora, pouzdane priključke na mrežu, telekomunikacionu infrastrukturu i proverljive podatke o emisijama, centri za obradu podataka mogli bi da postanu važna spona između domaćeg energetskog sektora i rastućeg izvoza usluga.
Strateški cilj nije samo skladištenje evropskih podataka u Srbiji. Reč je o pretvaranju domaće električne energije u izvoz veće dodate vrednosti, uz zadržavanje prihoda, zaposlenosti i koristi od razvoja infrastrukture u domaćoj privredi.
