Srpski elektroenergetski sistem oporavio se od ozbiljnih operativnih problema sa početka ove decenije, ali kontinuirana zavisnost od lignita, rastući troškovi infrastrukture i spora diversifikacija i dalje ostavljaju sektor izloženim novim poremećajima, navodi se u proceni energetskog sektora za 2025. godinu.
Lignit je učestvovao sa oko 70% u proizvodnji električne energije u Srbiji tokom 2025. godine, dok je hidroenergija činila približno 26%. Udeo energije vetra dostigao je oko 3,8%, što predstavlja snažan rast u odnosu na zanemarljive nivoe iz 2017. godine, dok proizvodnja iz solarnih elektrana nastavlja da raste sa relativno niske početne osnove.
Struktura proizvodnje sve je manje prilagođena promenama obrazaca potrošnje, budući da letnja potrošnja električne energije raste uz tradicionalni zimski maksimum, što dodatno jača potrebu za ubrzanim razvojem solarnih i vetroelektrana, skladištenja energije i drugih fleksibilnih resursa.
Državna elektroenergetska kompanija EPS i dalje ima ključnu ulogu u stabilnosti sistema, jer operativni problemi i problemi u snabdevanju gorivom mogu uticati na čitav elektroenergetski lanac, uključujući operatora prenosnog sistema EMS i distributivnu kompaniju EDS.
EPS se u velikoj meri oslanja na razvoj rudnika lignita Radljevo kako bi smanjio uvoz uglja, mada kontinuirana zavisnost od uvoznog lignita otvara pitanja o brzini tranzicije Srbije sa uglja.
Period do 2030. godine biće od ključnog značaja ukoliko Srbija želi da zadrži kredibilan put ka elektroenergetskom sektoru sa pretežno dekarbonizovanom proizvodnjom do 2050. godine.
Troškovi projekata takođe postaju veliki rizik. Procene troškova reverzibilne hidroelektrane Bistrica porasle su za oko 15%, Kostolac B3 završen je uz troškove približno 18% veće od planiranih, dok su projektovane investicije za Đerdap 3 povećane za čak 85%.
Mehanizam Evropske unije za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM) dodatno povećava pritisak na izvoz električne energije proizvedene iz uglja. Prema navodima, oko 600 MW ponuda nestalo je sa berze električne energije, jer proizvodnja sa visokim emisijama ugljenika postaje manje konkurentna na tržištu Evropske unije.
Nuklearna proizvodnja verovatno neće predstavljati kratkoročno rešenje, budući da se ne očekuje da Srbija bude u mogućnosti da pusti nuklearnu elektranu u rad pre oko 2040. godine, čak i pod povoljnim uslovima.
Kombinacija izloženosti uglju, rastućih kapitalnih troškova i sve volatilnije potrošnje čini ulaganja u fleksibilnu proizvodnju i skladištenje energije ključnim delom strategije Srbije za elektroenergetski sektor do kraja ove decenije.
