Srbija, sa ukupno instaliranom kapacitetom od približno 8,981 MW i godišnjom bruto proizvodnjom od oko 34,706 GWh, predstavlja tipičan primer sistema koji će biti direktno pogođen ovim promenama. Udeo električne energije proizvedene iz uglja i lignita čini između 60% i 65% ukupne proizvodnje, dok hidroelektrane doprinose sa oko 24%. Ova karbonski intenzivna struktura dovodi do prosečne karbonske intenzivnosti od oko 556 gCO2e po kWh, što je znatno više od proseka EU.
U poslednjim godinama, Srbija je povratila status neto izvoznika, često izvozeći između 2 i 4 TWh godišnje iznad domaće potrošnje. Trgovina na SEEPEX berzi redovno premašuje 420–450 GWh mesečno, što ukazuje na likvidno tržište. Međutim, CBAM uvodi složenost u obračunavanju ugljeničnih troškova koji bi mogli iznositi čak do €60 po MWh za energiju baziranu na uglju.
Za učesnike tržišta u Srbiji postavljaju se ključna pitanja o tome kako se mere i verifikuju emisije ugljenika za uvoz električne energije i kako se može sertifikovati zelena energija kako bi se minimizirali troškovi CBAM-a. Prema trenutnim procedurama CBAM-a, uvoznici su obavezni da mere i prijave emisije CO2 povezane sa strujom koju uvoze i da predaju CBAM sertifikate koji odražavaju te emisije.
EU predlaže metodologiju verifikacije koja omogućava uvoznicima da prijave stvarne vrednosti emisija umesto da se oslanjaju isključivo na prosečne vrednosti mreže. Ova procedura zahteva izveštavanje o generaciji i emisijama na nivou instalacija koje će biti proverene od strane akreditovanih revizora.
Za obnovljive izvore energije kao što su solarne i vetroelektrane, ovo znači produkciju verifikovanih podataka o generaciji vezanih uz dokumentaciju o puštanju u rad. U međuvremenu, hidroelektrane će se oslanjati na merenje generacije i evidenciju protoka rezervoara kako bi osigurale tačnost procene svojih emisija.
Investicije u obnovljive izvore energije u Srbiji beleže ubrzani rast; kapaciteti vetroelektrana povećani su više od 17% godišnje. Ipak, dok strukture verifikacije CBAM-a ne budu potpuno operativne, investitori će se suočiti s rizikom politike povezanog s troškovima kapitala za projekte obnovljivih izvora.
Prema nacionalnim klimatskim planovima, Srbija planira da poveća svoj udeo obnovljivih izvora energije na 40.7% do 2030. godine. Međutim, bez brze implementacije obnovljivih tehnologija i modernizacije mreže, ostvarenje ovog cilja može biti teško.
CBAM takođe omogućava izuzeća ili odlaganja ako treće zemlje ispune određene uslove poput povezivanja svojih tržišta s EU danima unapred. Srbija planira da poveže svoje tržište sa EU do četvrtog kvartala 2026., što bi moglo omogućiti privremena izuzeća do 2030. godine.
Ekonomskim aspektima se pridaje velika važnost; procene sugeriraju da bi godišnji prihodi od CBAM-a mogli dostići stotine miliona evra bez prilagođavanja. Ako izvozi električne energije budu opterećeni CBAM-om bez tačnog obračuna njihovog stvarnog sadržaja niskog ugljenika, to može značajno uticati na prihode javnih preduzeća i investicione signale za regionalne projekte.
U ovom kontekstu postoji potreba za odlaganjem pune primene CBAM-a kako bi se omogućilo vreme za razvoj sistema verifikacije ugljenika i usklađivanje domaćih okvira sa očekivanjima EU bez ugrožavanja ekonomske održivosti interoperabilnosti sa integrisanim evropskim tržištem električne energije.
