Nedostajući „intelektualni kapacitet” bi se i u Srbiji, kao i u drugim zemljama koje su otpočinjale izgradnju, nadopunjavao spoljnim ekspertima
Da Srbija ipak dugoročno razmišlja da u svoj energetski miks uvede i nuklearnu energiju potvrđeno je time što Vlada Srbije već postavlja temelje za donošenje procena o potencijalu za implementaciju nuklearnoenergetskog programa sa Francuskom. Upravo je to potvrdila i ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović sredinom juna na sastanku sa delegacijom francuske državne energetske kompanije EDF, sa kojom je razgovarala o saradnji u mirnodopskoj primeni nuklearne energije.
„Pitanje korišćenja nuklearne energije pre svega treba utvrditi na zakonodavnom nivou kako bi Srbija imala mogućnost da započne razmatranje razvoja nuklearnog programa u skladu sa standardima Međunarodne agencije za atomsku energiju”, rekla je tada ministarka.
Na pitanje šta sve treba da se uradi pre nego li se krene u ovaj ozbiljni projekat, budući da je na snazi i dalje moratorijum na gradnju, Đurica Tankosić, međunarodni nuklearni stručnjak za energetiku, za „Politiku” kaže da je moratorijum kompleksni „politički manifest”. Priče o zabrani gradnje nuklearnih elektrana su u bivšoj SFRJ počele već nakon nuklearnog akcidenta na drugom bloku američke elektrane „Ostrvo tri milje”. Ideja zabrane izgradnje nuklearnih elektrana je u bivšoj SFRJ dobila i politički podtekst, u kome je osnova bila da li razvijati energetiku na ugalj (koji je istočni deo zemlje imao, i na njemu insistirao) ili na nuklearnoj energetici, koju je zapad zemlje (gde uglja nije bilo) preferirao.
– Koncept nuklearnog zračenja je bilo glavno oružje poklonika moratorijuma. Konačnu odluku o moratorijumu je doneo akcident na sovjetskoj nuklearnoj elektrani u Černobilju. Tek je 2010. u svetu ponovo počelo da se govori o nuklearnoj energetici. Pojavili su se i novi nuklearni projekti u susednim državama – Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Sloveniji, Slovačkoj, Češkoj, Poljskoj… I to se odrazilo i na Srbiju. Otpor nuklearnoj energetici u Srbiji nije više bio tako vidan. A da nije bilo akcidenta na japanskoj nuklearnoj elektrani „Fukušima”, Srbija bi već danas imala svu potrebnu dokumentaciju za gradnju elektrane i gradnja bi verovatno bila u toku – ističe Tankosić.
Aktivnosti na realizaciji nuklearno energetskog projekta traju negde između 12 i 14 godina. Pripremni radovi traju više od četiri godine, definisanje vlasničke strukture, izbor tehnologije i proces ugovaranja od tri do četiri godine, fizička gradnja od pet do sedam godina, a aktivnosti testiranja i uvođenja u pogon više od jedne godine, a Srbija je takve objekte već gradila u prošlosti.
Moratorijum izričito ne zabranjuje istražne i pripremne radove za gradnju elektrane, tako da se ti radovi i danas mogu početi, ako postoji politička volja da se i on suspenduje. Uzimajući u obzir preostali radni resurs elektrana na ugalj, trebalo bi da Srbija planira gradnju dve nuklearne elektrane jedinične snage od 1.000 do 1.400 Mwe megavata električne energije. S obzirom na to da Srbija ima unikatni prirodni resurs za izgradnju reverzibilne HE „Đerdap 3”, ona bi zajedno sa nuklearnim elektranama predstavljala jedinstveni objekat za regulaciju u širem prostoru srednje Evrope.
– Nuklearna elektrana je izuzetno pouzdan energetski izvor, sa izuzetno visokim energetskim faktorom raspoloživosti. Kako Srbija već sada ima elektrane visoke instalisane snage, postojeću prenosnu mrežu neće morati da dorađuje kada se zamenska nuklearna energija uključi u sistem. Projekat bi takođe stimulisao uvođenje savremenih tehnologija i predstavljao bi ekonomski stimulans za region i državu u celini – objašnjava naš sagovornik.
Za početak pripremnih aktivnosti realizacije projekta nuklearne elektrane Srbija poseduje kritični nivo „intelektualnih kapaciteta”. Nedostaje nuklearni deo „intelektualnog kapaciteta”, ali se on i u drugim zemljama koje su otpočinjale izgradnju uvek nadopunjavao spoljnim ekspertima. Takvih stručnjaka za pripremnu fazu je potreban ograničen broj. Tako je to urađeno u NE „Krško”, kao i u svim zemljama koje su gradile nuklearne elektrane, a nisu bile vlasnici/nosioci nuklearne tehnologije. Gradnja 1.000 MWe nuklearne elektrane u proseku zahteva negde oko 7.000 učesnika. Objašnjava da su nuklearne elektrane projektovane tako da rade u baznom režimu i na 100 odsto instalisane snage. One se gase jednom u 18 ili 24 meseci radi zamene goriva i remonta opreme. Te aktivnosti traju između 17 i 40 dana, u zavisnosti od toga da li se samo menja gorivo ili se usput sprovodi i propisani remont opreme elektrane. Energetska raspoloživost nuklearne elektrane je 98 odsto, što je apsolutni rekord za energetske objekte, zaključuje naš sagovornik, prenosi Politika.
