„Južni tok je samo još jedan (gasni) „svileni gajtan“ oko vrata jedne već posrnule ekonomije. Iako je učešće u tom projektu jedini razuman izbor, on nikako ne sme ostati i jedini strateški izbor za gasnu energetiku Srbije“ – istakao je Tin Štula-Vukušić, učesnik Tridesetog međunarodnog savetovanja „Energetika“, koje se ove godine održalo na Zlatiboru od 25. do 28. marta.
Autor je predstavio kratku analizu mogućih postupaka i ideja za prevazilaženje energetske zavisnosti i postizanje relativne energetske ravnoteže srpskog energetskog tržišta.
Kako ističe, energetska slika Srbije nije ohrabrujuća. Naftni sektor se praktično u potpunosti sastoji od NIS-a i njegovih kapaciteta. Što se prirodnog gasa tiče, on je razbijen na kupovinu, transport i distribuciju uvoznog, uglavnom ruskog gasa, kao i na sistem eksploatacije domaćih rezervi.
Osnovna karakteristika svih delova energetskog sistema je izrazita tehnološka zastarelost i niska energetska efikasnost, kao i trenutno zabrinjavajuće i dugoročno neprihvatljivo tehnološko stanje sa stanovišta zaštite životne sredine.
Naročito je zabrinjavajuća starost elektroenergetskih objekata (između 12 i 42 godine), a skoro 99% ukupnih energetskih rezervi svodi se na ugalj. Jedini značajan obnovljivi energetski potencijal, kojim Srbija raspolaže, je hidropotencijal. Ostali OIE nemaju značajnije učešće u energetskom bilansu.
Među projektima koji bi u narednom periodu trebalo da se realizuju su izgradnja novih termoelektrana, ali i nekoliko hidroenergetskih postrojenja. Međutim, od svih projekata, jedan se najviše ističe, kako po opsegu potencijalne energetske dobiti, tako i po ekonomskom naporu potrebnom za njegov završetak – u pitanju je „Južni tok“.
Rusija je najveći pojedinačni snabdevač EU prirodnim gasom, ali, kako ističe autor, ovde se ne radi o oslanjanju na jednu zemlju, već samo na jednu kompaniju – Gazprom. Srbija je skoro u potpunosti predala svoj energetski sistem pod kontrolu ruskih partnera.
NIS i Banatski Dvor su u dominantnom Gazpromovom vlasništvu, a jedina energetska infrastrukturna kompanija i dalje u isključivom vlasništvu države Srbije, samo je Srbijagas. Kako navodi autor, neće biti veliko iznenađenje ako Gazprombude zatražio učešće i u vlasničkoj strukturi Srbijagasa.
Štula-Vukušić, kroz svoj rad, dao je nekoliko primera kako je Rusija u prethodnom periodu uspevala da uz pomoć gasa i njegove cene, stvori manipulaciju nad nekim državama. Za nezavisnost Srbije, kako u energetskom, tako i u spoljnopolitičkom pogledu, bitno je uspostavljanje nekog nivoa ravnoteže na energetskom tržištu. Ta ravnoteža se može postići samo diverzifikacijom izvora snabdevanja.
Ali, sigurno je da će realizacijom Južnog toka Srbija rešiti deo svojih značajnijih energetskih problema. Pristupom snažnoj infrastrukturi, pod uslovom da Gazprom bude u mogućnosti da osigura neophodne količine za nesmetanu trgovinu, olakšaće se adaptacija postojećih i izgradnja novih energetskih potencijala i tako otvoriti široke mogućnosti novog ekonomskog razvoja zemlje.
Za sada ne postoji mogućnost stvaranja „gasne omče“ oko Srbije. Gas, kao energent, nije toliko široko zastupljen u Srbiji, za razliku, na primer, od zemalja bivšeg SSSR-a. Mere opreza se ne smeju zanemariti i više pažnje se mora posvetiti dugoročnim strategijama i ekonomskim koristima, kojima se može uvećati dobit energetskog sektora. U suprotnom, možemo se naći u situaciji u kojoj bi strani partneri kontrolisali dobar deo naše energetske privrede, zaključio je autor.
Izvor Serbia Energy
