Vlasti će se, bez sumnje, teško odvići od svoje sklonosti da teret socijalnih cena prebace na EPS, gde im sigurno nije mesto, ali zato profesionalizacija upravljanja i javnost treba da obavežu upravu kako bi se postigle visoke proizvodne i finansijske performanse. – EPS će teško podići naplatu ako u društvu kao celini ostane haos u regulisanju međusobnih obaveza
Naše ekonomske vlasti konačno su odlučile da krenu u korporativizaciju javnih preduzeća. „Elektroprivreda Srbije” je u prvom planu. To bi trebalo da bude početak kraja prevelikog uticaja države na rad i upravljanje. Drugim rečima, EPS bi trebalo da bude firma čiji će osnovni zadatak biti proizvodnja električne energije i stvaranje profita. Profesor ekonomije dr Ljubomir Madžar u razgovoru za naš list kaže da je više nego dobrodošla svaka inicijativa koja ide za tim da se javna preduzeća organizaciono i funkcionalno udalje od izvršne vlasti.
Madžar kaže da su se u poslednjih petnaestak godina vlasti često menjale, ali su nametanjem „neekonomskih” cena, koje su znatno ispod troškova, eliminisale svaku mogućnost objektivnog odmeravanja efikasnosti ovih organizacija, pa i EPS-a. Po tim cenama nijedna poslovna politika nije mogla preduzeće da dovede do „pozitivne nule”.
Kakve su posledice?
Gubici su bili neizbežni, a u toj situaciji svaki napor da se istera bilo kakva efikasnost bio je besmislen. Time su široko otvorena vrata ekonomskoj neefikasnosti, ali je takva politika bila upadljivo neracionalna i na socijalnom planu. Kroz niske cene subvencionisani su svi, uključujući i one sa istinski visokim dohocima. Bogatiji su, trošeći struju, takođe, iznad proseka, uživali osetno veće koristi od onih ispod proseka.
Šta nam onda valja činiti?
Sa najavljenim kriterijumima evaluacije iz osnova će se promeniti i sigurno povećati motivi za efikasno poslovanje. Svaki dobar učinak postaće vidljiv, a isto će važiti i za promašaje i traljavo poslovanje. I najšira javnost dobiće priliku da na javna preduzeća, uključujući EPS, vrši pritisak u smislu dizanja efikasnosti. Sama činjenica da će se (ne)efikasnost ispoljiti biće osnov i izvor zdravog javnog pritiska za racionalno poslovanje. To je dobra vest, ali možda ne onoliko dobra koliko to izgleda na prvi pogled. Vlasti će se teško odvići od sklonosti da socijalni teret prebace na preduzeća. Upravljačke strukture naći će se pod dvostrukim, oprečno usmerenim pritiskom. Vlast će i dalje tražiti ustupke za socijalu, a profesionalizacija upravljanja i javnost pritiskaće upravu kako bi se ostvarile visoke performanse.
Je li to dovoljan povod za zadovoljstvo?
Ne. Ni ovoga puta ne treba se unapred radovati najavljenim promenama. Mnogo puta se desilo da vlast najavi dobre poteze, pa da od toga ne bude ništa. Jer, i vlasti su pod velikim pritiskom. Mi sa strane to često ne vidimo, niti uvažavamo. Uvek je bilo da je savete i preporuke mnogo lakše davati nego ih realizovati. Svakako pozitivnu ambijentalnu promenu predstavlja činjenica da bi, zahvaljujući novim regulativnim ustrojstvima, uprave preduzeća bile, u slučaju da prema vlasti ispolje preveliku poslušnost, izložene troškovima kojih dosad nije bilo.
Šta bi prema Vašem mišljenju trebalo da bude „korporativizacija”? Koji su prvi mogući potezi?
Dobro je da je EPS već dekomponovan na tri krupne tehnološke celine – proizvodnju, distribuciju i snabdevanje. Sledeći korak je u tome da se – putem uredbi ili, još bolje, zakonskim promenama ukinu ovlašćenja vlade da se direktno meša u poslovanje EPS-a. Još važnije je da se ovlašćenja koja preostanu ne zloupotrebljavaju, a najvažnije je da prestane uplitanje u poslovanje EPS-a van svih ovlašćenja i protivno duhu propisa. Sledi utvrđivanje kriterijuma za evaluaciju efikasnosti poslovanja. Na prvom mestu je rentabilnost merena odnosom profita prema angažovanom kapitalu, potom utvrđivanje parametara poslovanja, uključujući pre svega cene i uslove isporuke električne energije raznim kategorijama potrošača, a zatim precizno i jasno specifikovanje mogućih oblika odstupanja od strogo komercijalnih kriterijuma. Kao vlasnik, država će morati da imenuje vrhovna upravljačka tela i, najzad treba da sledi javni konkurs za upravu, uz podrazumevanje da kriterijumi izbora budu sasvim izvan politike. Putem konkursa birao bi se najuži, strogo ograničen upravljački vrh, a direktorima velikih celina unutar EPS-a trebalo bi ostaviti slobodu da sami biraju svoje upravljačke timove. Dizanje efikasnosti je pitanje koje se prvenstveno rešava na vrhu organizacije, pa zato pored jasno utvrđene odgovornosti treba da bude osigurana i odgovarajuća sloboda delovanja.
Kako bi to trebalo izvesti? Da li onako kako bi to uradio neki privatni partner (otpustio polovinu radnika, povećao sto odsto cene, ugasio nerentabilne elektrane i kopove, ostavio pola potrošača bez struje, jer ne plaćaju i sl.) ili bi država, ipak, morala i u tome da bude taktična i ima neki dugoročniji plan?
Korporativizacija bi morala da bude izvedena rigorozno i dosledno. To znači da bi i cene porasle, ali ipak kontrolisano i u dogovoru sa vlašću, otpušten bi bio višak zaposlenih, gasili bi se nerentabilni pogoni, a iznad svega bi naplata dugova bila rigorozna. EPS će teško održati naplatu i podići je na potreban nivo ako u društvu kao celini ostane haos u regulisanju međusobnih obaveza. Taj red će ipak morati da se uvodi postepeno i fazno. Šok trenutnog prelaska u potpun red u plaćanju računa ovo zapušteno društvo neće moći da podnese. No, taj fazni prelazak u režim stroge finansijske discipline treba da se odvija shodno jasno formulisanom i kredibilnom programu u čijem sprovođenju neće biti kompromisa. Radi obezbeđivanja kredibilnosti programa moraće usput da bude i žrtava. Mnogima će struja morati da bude „sečena” da bi se svi drugi uverili da ovoga puta nema šale.
Može li se u potpunosti isključiti socijala iz EPS-a. Nema struje ako se ne plati, kao benzin na pumpi, a država neka siromašnim građanimai svojim posustalim firmama neka plaća taj trošak iz budžeta. Koje Vam je rešenje bliskije i koje bi bilo delotvornije?
Socijala i politika nikad neće moći da budu isključene iz ekonomske i poslovne politike. Malo je mera koje nisu sputane političkim ograničenjima i skrenute u pravcu dostizanja socijalnih učinaka. No, ovoga puta ti ustupci socijali trebalo bi da budu unapred precizirani, jasno ustanovljeni i javnosti potpuno poznati. Morali bi da budu sistematično inkorporirani i u kriterijume za ocenu efikasnosti. Mnoge socijalne mere vlada će morati da vrati u svoj budžet, gde im je mesto. Idealno bi bilo da te mere budu precizno usmerene, ali će i u tome morati da se poštuje mera.
Svuda, pa i u razvijenom svetu, poput Nemačke ili Francuske, elektroenergetske kompanije su državne firme, ali one su profitabilne, tehnološki i razvojno jake… Samo se EPS bori sa gubicima i nenaplaćenim potraživanjima. Je li to samo problem „gazde” države i naše nespremnosti da se jednom okrenemo tržištu?
Poslovne istorije naših javnih preduzeća, a posebno registri njihovih finansijskih i s njima povezanih performansi, nisu uporedive sa onima u razvijenim zemljama. To što je tamo moguće ovde je očigledno nemoguće. Na zapadu je javni sektor znatno manji segment u tržišno regulisanoj privredi, a ovde čini dobru polovinu ukupnog poslovanja. Poznato je da javni sektor ima utoliko veće izglede da efikasno posluje ukoliko predstavlja manji deo ukupne privrede. Nema sumnje da drastična finansijska neefikasnost javnog sektora, a i EPS-a, ide na dušu državi kao vlasniku. Mnogo svojih obaveza prebacivala je na javna preduzeća, na EPS posebno, i tako na skup način obavljala funkcije za koje je postojala neuporedivo efikasnija alternativa.
Praksa jedini ispit
Država je nedavno donela uredbu o polaganju ispita i sticanju licenci za rad menadžera u državnim firmama. Da li je moguće da ni posle toliko godina mi nemamo dovoljno sposobne kadrove koji bi vodili ta preduzeća?
Ispiti radi sticanja „menadžerske” licence gube svaki svoj smisao ako se nastavi sa aktuelnim partijskim kadriranjem. No, ti ispiti su besmisleni i posve nezavisno od partijskog pristupa kadrovskoj politici. Dobar menadžer ne može se prepoznati po rezultatima koje postigne na nekakvom ispitu. Za poslovodne strukture jedini pravi ispit je poslovna praksa, sam život. Na vrhovna mesta u tim strukturama sigurno neće biti birani niti će čak pretendovati početnici, ljudi koji su tek izašli iz fakultetskih klupa. Svaki pretendent na visoki položaj u poslovodnoj strukturi ima svoju poslovnu istoriju, svoju listu rezultata, spisak „referenci”. Ispravan pristup izboru kadrova za najviša mesta u poslovodnim strukturama je samo onaj koji se zasniva na njihovim dosadašnjim rezultatima.
Mnogo toga odbija investitore
Čak 60 odsto proizvedene električne energije potroše domaćinstva. Struje imamo dovoljno samo zato što industrija ne radi. Da li smo s takvim pretpostavkama dovoljno dobar domaćin stranim investitorima?
Moguće nestašice struje tek su jedan od inhibitornih faktora u prilivu stranih investicija. Ima dosta toga što odbija strane investitore: neizvršavanje ugovora, stravična nelikvidnost, nedelotvorno sudstvo, komplikovane administrativne procedure, velik i brzo rastući javni dug, makroekonomski neuravnotežena privreda. To je situacija koja se, u duhu naslova jedne Krležine novele, može okvalifikovati kao hiljadu i jedna smrt.A strani preduzetnici su i u svojim državama blokirani strahom od neizvesnosti. Može li se očekivati da će doći u Srbiju i vrat lomiti po brdovitom Balkanu?!
Izvor; EPS KWh
