„Elektroprivreda Srbije“ treba da bude i da ostane jedinstven tehnološki, proizvodni i organizacioni sistem koji obuhvata kompletna pojedinačna preduzeća u njegovom sastavu, ali iz koga treba „proterati” stranačko-političko upravljanje. – Umesto sistema političko-stranačkog upravljanja uspostaviti sistem korporativnog upravljanja
Magične reči reorganizacija, restrukturiranje, deregulacija, liberalizacija, privatizacija ili pronalaženje strateškog partnera – pojmovi su sa kompleksnom strukturom značenja. Često im se, ne samo u političkom, nažalost i u naučnom i stručnom rečniku, posebno u mudrovanju čuvenih „ekspertskih” mišljenja, pridaje moć spasonosne formule. EPS treba da bude jedinstven tehnološki, proizvodni i organizacioni sistem koji obuhvata kompletna pojedinačna preduzeća, koja se bave eksploatacijom uglja, proizvodnjom električne energije u termoelektranama i hidroelektranama i drugim oblicima proizvodnje energije iz obnovljivih izvora, kao što su snaga vetra i Sunca.
Može li, dakle, viša cena da reši sve probleme EPS-a ili se mora pribeći i nečemu što se zove produktivnost, efikasnost, racionalnost i štednja?
Cena električne energije mora biti ekonomska. Šta to znači? Nema tu mnogo mudrovanja. To dobro znaju profesionalci zaposleni u EPS-u. Iz cene se moraju pokriti svi troškovi proizvodnje sa amortizacijom stvorenog kapitala, kao i amortizacijom neobnovljivih prirodnih resursa, ali i eksterni troškovi. Pod tim podrazumevam troškove zaštite životne sredine i otklanjanja posledica eksploatacije prirodnih resursa. Cena mora sadržati i deo dobiti, odnosno neophodni, uz pokriće amortizacije, kao i deo dobiti za vlasnika kapitala i deo za investicije u budući razvoj. Ukoliko se tako pristupi kalkulaciji cene, onda nema prostora za licitiranje da li će cena iznositi pet, sedam ili osam evrocenti po kilovat-času. Svakako da unutar EPS-a kao velikog sistema ima prostora za detaljno preispitivanje strukture, možda ne toliko fiksnih, koliko varijabilnih troškova. Da li ima neproduktivno zaposlenih? Da li ima drugih neopravdanih troškova, skupih kredita i kamata, isporučene i nenaplaćene električne energije? Svega toga ima, ali to mora da reši uprava na nivou celine EPS-a, kao i u okviru svakog pojedinačnog preduzeća u svom sastavu.
Može li EPS sam da izgura sve te promene, s obzirom na iskustva sličnih kompanija ili je ipak potrebna veća podrška države?
Treba definisati ciljeve, uspostaviti procedure, poboljšati sistem odgovornosti i izveštavanja. Uostalom, u ovoj zemlji svaki drugi fakultet ima neke profesore menadžmenta, produkuje se tako veliki broj menadžera, kako to da sad nemamo ljudske resurse, nego treba da ih uvezemo iz inostranstva? Treba koristiti i iskustva drugih zemalja, prilagođavati ih našim uslovima i okolnostima. Podrška države može biti samo u jednom – da bude odgovorna, da uspostavi sistem eksterne kontrole i praćenje tokova razvoja.
Koji bi, prema Vašem mišljenju, bio redosled poteza u dovođenju EPS-a, kao kompanije, u red respektabilnih firmi poput, recimo, češkog ČEZ-a? Je li korporativizacija rešenje?
Rešenje je u poboljšavanju i usavršavanju korporativnog upravljanja. EPS je veliki i složen sistem. Treba napraviti efikasan sistem odgovornosti i upravljanja na svim nivoima, na mikro nivou pojedinačnih kompanija i njenih delova, pa do nivoa celine. Nisam siguran šta neko drugi podrazumeva pod sadržajem pojma korporativizacija. Pod tim podrazumevam efikasno u funkciji razvoja upravljanje kompanijom u celini, kao i njenim delovima, odnosno preduzećima u njenom sastavu. Nema nama razvoja bez domaćih velikih kompanija. Pa šta mislite da li će nakon privatizacije neki strani vlasnik biti spreman da koristi i podstiče domaću nauku, institute ili fakultete? Neće. A sa tim tonemo u još veće socijalne, razvojne i uopšte društvene probleme.
Planiraju se velike investicije u otvaranje novih rudnika i termoelektrana. Kako privući inostrani kapital u trenutku krize u svetu, ali u zemlji Srbiji koja se nalazi na 95. mestu po atraktivnosti za strana ulaganja?
Liberalizacija u bilo kom sektoru privrede odgovara razvijenim zemljama i njihovim kompanijama. Zato oni i insistiraju na liberalizaciji. Manje razvijenim i zemljama u tranziciji baš i ne odgovara takva liberalizacija u većini grana. Velika je iluzija da će liberalizacija tržišta u Srbiji dovesti u svim sektorima do rasta i razvoja, a samim tim i do povećanja zaposlenosti i zarada. To nije tačno. Pogledajte šta se desilo u Bugarskoj nakon privatizacije tamošnje elektroprivrede. Druga velika iluzija je to da će neko ulagati u Srbiju da bi razvijao samu Srbiju. Strani investitori najčešće ne donose nikakve spektakularne tehnologije. Privlači ih jeftina radna snaga i posebno jeftini prirodni resursi u pojedinim granama. Zanima ih veći profit i ništa drugo. Mnogo smo konkurentniji za ulaganja u elektroprivredu nego što to govore agregatni podaci o navodnom 95. mestu. Investitori su i te kako zainteresovani za gradnju hidrocentrala, zbog jeftinog resursa – vode. Zainteresovani su za gradnju vetroparkova, zato što će dobiti subvencije po svakom kilovat-satu proizvedene energije. Ali nisu zainteresovani da proizvode traktore, ne zanima ih mašinska industrija. Opametimo se i ne prodajimo više sopstvene resurse. Sutra će, ako već i nije, biti kasno. Možemo i sami da se organizujemo, kreditno zadužimo, ne za potrošnju, već za investiranje i gradnju pojedinih industrijskih kapaciteta za sebe i svoje stanovništvo.
Mnogima su puna usta održivog razvoja. Može li EPS i na koji način da bude važan deo tog programa, ako ni po čemu drugom ono kao infrastrukturni faktor?
Ukoliko pod tim podrazumevaju da sadašnje generacije koriste resurse tako da ne umanje količinu tih resursa za buduće generacije. A resursi su ugalj, nafta, gas, termalni izvori, šume, vode, stvoreni kapital fabrike, postrojenja, ljudski resursi, obrazovanje, institucije… EPS ne da može, nego mora biti izuzetno značajan faktor ekonomskog, socijalnog i društvenog razvoja. Nije jasno zašto dajemo sopstvene resurse uglja, nafte i vode stranim kompanijama da ih one eksploatišu i po osnovu prirodnih resursa ostvaruju ekstraprofite. Nije jasno zašto preuzimamo obaveze da subvencionišemo cenu električne energije proizvedene iz obnovljivih resursa, kakvi su snage vetra i solarna energija. Koliko znam, te obaveze u narednim godinama treba da iznose blizu jedne milijarde evra. Imamo još neiskorišćenih mogućnosti za proizvodnju električne energije iz hidropotencijala. Ti potencijali moraju biti isključivo dati na korišćenje domaćim firmama, pre svega EPS-u.
Izvor; Kwh
