Dragomir Marković, generalni direktor Elektroprivrede Srbije
Imajući u vidu trenutnu situaciju, tržište će povećati cenu električne energije u Srbiji. Nisu nama konkurencija samo elektroprivrede iz regiona, već i trgovci strujom. EPS, takođe, otvara trgovačke centreu regionu i priprema se za utakmicu koja će nam omogućiti dobar biznis. Naša pozicija neće biti toliko loša zahvaljujući dobrom proizvodnom portfoliju, relativno niskoj prosečnoj ceni na visokom naponu i nekim performansama sistema koje nam omogućuju da podnosimo rizike trgovine lakše nego trgovci.
Elektroprivreda Srbije je sa nešto više od 171 milijarde dinara poslovnog prihoda u 2010. zauzela prvo mesto na listi najvećih preduzeća u Srbiji, nedavno objavljenoj u tradicionalnoj godišnjoj ediciji „Top 300“ Ekonom:east medija grupe. Uprkos dobiti iz poslovanja, neto rezultat ove kompanije bio je negativan. Neto gubitak od oko 3,2 milijarde dinara posledica je, pre svega, uračunatih obaveznih rezervisanja za nenaplaćena potraživanja, velikih kursnih razlika, ali i visokih troškova vezanih za EPS-ova preduzeća i radnike na Kosovu, podseća Dragomir Marković, generalni direktor Elektroprivrede Srbije. Vlasnik te kompanije, Vlada Srbije, prema rečima njenih zvaničnika, ove godine ra-čuna na rezultatski preokret u EPS-u, čija bi dobit trebalo da pomogne popunjavanju državne kase naredne godine. O tome i drugim izazovima s kojima se suočava najveće srpsko preduzeće za Ekonom:east magazin govori prvi čovek EPS-a.
Kako je EPS poslovao u 2011. i da li će ovu godinu završiti sa profitom?
Dragomir Marković: Naš devetomesečni izveštaj, zaključno sa 30. septembrom, pokazuje neto dobit od 8,7 milijardi dinara, dok je iz poslovnih odnosa ostvarena dobit nešto veća od 18 milijardi. U normalnim uslovima poslovanja to je sasvim dovoljan period da se može predvideti dobit na kraju godine. Nažalost, nakon toga su nas zadesili nenormalni uslovi, a to je pre svega ekstremna višemesečna suša, tako da je najefikasniji i proizvodno najjeftiniji deo elektroprivrednog sistema, hidrosektor, u pojedinim momentima radio sa svega četvrtinom kapaciteta. Taj zastoj je uglavnom nadoknađivan radom termoelektrana, gde je prosečna cena proizvodnje elek-trične energije viša. To, međutim, nije bilo dovoljno već smo veće količine struje morali i da uvezemo, a kako suša nije problem samo Srbije, nestašica je pogurala cene naviše u celom regionu.
Koliko je Elektroprivredu Srbije dosad koštao vanredni uvoz električne energije?
D. Marković: Prekobilansno je u novembru i decembru uvezeno 600 miliona kilovat sati, po prosečnoj ceni 7,94 evrocenta za kilovat čas, što znači da je potrošeno oko 45 miliona evra ili nešto više od 4,5 milijardi dinara. Situacija je sredinom decembra bila nešto bolja nego dve-tri nedelje ranije zbog otopljenja i smanjenja potrošnje električne energije, ali prognoze su loše jer se ne očekuje značajno pove-ćanje vodostaja reka. Veoma loše bi bilo ako iz toplog vremena uđemo u suvomrazicu i sneg umesto u kišni period, jer sneg se topi u aprilu, a izgleda da će tako biti.
Znači li to da bi snabdevanje potrošača ove zime moglo da bude ugroženo?
D. Marković: Imaćemo finansijske probleme, ali ne očekujemo probleme u snabdevanju, jer smo obezbedili dovoljno energije iz uvoza za decembar, a sad smo u tenderskoj proceduri za januar. Naravno, potrošnja je relativna stvar, jer sve više ljudi prelazi na grejanje na električnu energiju. Još nismo zapravo imali izrazito hladne dane, a u takvim špicevima bi moglo biti nekih manjih problema, pre svega u distributivnom sektoru gde u ekstremnim slučajevima zbog preopterećenja može da dođe do iskakanja trafostanica. U ekstremnim uslovima potrošnje postoji još jedan trošak, mi smo ga imali i prethodnih dana zbog manje proizvodnje u hidrocentralama, a to je angažovanje gasnih izvora. Samo cena gasa za proizvodnju kilovat sata je viša od 10 evrocenti, što je duplo više od cene koju mi naplaćujemo potrošačima. Dobit na kraju godine je, zato, vrlo neizvesna.
Da li ćete tražiti saglasnost Vlade Srbije za poskupljenje električne energije?
D. Marković: EPS stalno zahteva poskupljenje struje, jer u sektoru široke potrošnje, kao i industrijske, Srbija ima ubedljivo najnižu cenu električne energije u odnosu na zemlje u okruženju. Socijalna politika zemlje vodi se, između ostalog, kroz depresiranu cenu električne energije, pri čemu se često meša u proizvodne i cene za potrošače, a uvek na našu štetu. Poredi se maloprodajna cena sa onom koju kupuje- mo na visokom naponu, recimo u Nemačkoj i koja jeste 3-10 evrocenta, ali dok dođe do potrošača je mnogo viša.
U svakom slučaju, teško da ćete takvu saglasnost dobiti pre izbora.
D. Marković: Mala je verovatnoća da će tako biti.
Da li je sa takvom cenovnom politikom realno očekivati od potrošača da štede električnu energiju i da se uklapaju u trend povećanja energetske efikasnosti?
D. Marković: Danska je lider u energetskoj efikasnosti i korišćenju obnovljivih zvora energije u Evropi. Poslednja na toj lestvici je Srbija. Danska ima ubedljivo najvišu cenu električne energije, oko 29 centi za kilovat sat. Ni drugi koji imaju cene slične kao u Srbiji nisu uspešni u energetskoj efikasnosti. To je u direktnoj vezi. Dva su osnovna načina za ulaganje u energetsku efikasnost. Prvi je u domenu proizvodnje i distribucije, to je naša odgovornost, a drugi je u domenu široke potrošnje. Dva su načina i kako se finansira široka potrošnja. Prema jednom kompanije koje proizvode električnu energiju se obavezuju da iz cene koju naplate deo ulože u projekte energetski efikasne potrošnje. U drugim državama, kao što je Danska, postoje takse na električnu energije koje čine više od polovine maloprodajne cene. Proizvođač dobije 13 evrocenti, takse koje plaća Danac državi su oko 16 evrocenti, a deo toga je za projekte energetske efikasnosti.
Kakav je trenutno stepen naplate isporučene struje?
D. Marković: Naplata koja se generalno ocenjuje kao dobra, oko 95 odsto, EPS-u ništa ne znači u uslovima kada nam privreda i građani duguju oko 80 milijardi dinara. Samo naplata preko 100 odsto nam obezbeđuje neku naplatu duga, a sve ispod 100 odsto uvećava dug potrošača prema EPS-u. Odnos duga građana i privrede je otprilike pola-pola. Najveći višegodišnji dužnik je RTB Bor, ali duguju nam i druga javna i komunalna preduzeća i lokalne uprave po Srbiji. Posebno teška situacija je u preduzećima koja su u restrukturiranju ili nezavršenom procesu privatizacije, jer su na neki način blokirana i gotovo da uopšte nema mehanizma za naplatu potraživanja od njih. Često napravimo reprograme, dogovorimo otplatu na više rata plus tekuća plaćanja, ali ti reprogrami vrlo često puknu već na prvoj rati, ne traju praktično ni mesec dana.
Da li ste uspeli da zaustavite krađu električne energije koja je, takođe, jedan od problema domaće elektroprivrede?
D. Marković: Pre bi se moglo reći da se povećava. Tehnički gubici su promenljivi i zavise od konfiguracije mreže, trafostanica, dužine prenosa. U našim uslovima iznose od šest do 10 odsto. Svi gubici preko toga mogu se pripisati neovlašćenoj potrošnji, odnosno krađi struje i grešci u merenju jer stari merni instrumenti greše tako što mere manju potrošnju. Ukupni gubici su sada u proseku oko 15 odsto. Imamo krajeva sa gubicima od oko 12 odsto, ali i ekstremnih slučajeva, a to je uglavnom jug Srbije, gde su gubici blizu 30 odsto. Krađa struje je kompleksan problem koji EPS ne može da reši sam, potrebno je da naši elektromonteri imaju status službe-nog lica, ali i da imamo podršku policije i pravosuđa.
Restrukturiranje javnih preduzeća jedan je od zahteva međunarodnih finansijskih institucija i Evropske unije. Radite li na tome, kao i na racionalizaciji i smanjenju troškova poslovanja?
D. Marković: U poslednje dve krizne godine nismo smanjivali broj zaposlenih kao kategoriju tehnološkog viška, ali je taj broj nešto smanjen prirodnim odlivom koji se ne kompenzuje novim prilivom. Kada je o restrukturiranju reč, ja sam na funkciju generalnog direktora došao sa programom koji se može relativno brzo sprovesti, ali u ovim uslovima nemam saglasnost da to uradim, jer bi njegovo sprovođenje značilo dalje povećanje nezaposlenosti, tako da i dalje servisiramo veći broj zaposlenih nego što je to EPS-u potrebno. Sa-mo u preduzećima sa Kosova imamo 4.500 radnika koji 12 godina primaju od 60 do 100 odsto plate, a ne rade i ne upravljaju tim preduzećima. Takvi rezovi bi u procesu restrukturiranja bili prva logična stvar. Restrukturiranje nije samo smanjenje broja zaposlenih. Postavljeni su nam određeni rokovi u kojima moramo da reorganizujemo firmu u skladu sa evropskom regulativom. Neke delatnosti moramo razdvojiti, operatere distributivnog sistema od delatnosti snabdevanja električnom energijom, na primer, koji su dosad bili u distribuciji. Operater distributivnog sistema mora da obezbedi ravnopravne uslove za prijem i drugih snabdevača, kao što će EPS biti ravnopravan snabdevač na tržištima u okruženju. Ta reorganizacija je u toku, u prelaznoj smo fazi i formiramo posebne ogranke, a nakon toga ćemo te delatnosti potpuno razdvojiti. Istina, to nije izdvajanje iz EPS-a, ali se izdvajaju kao posebni pravni subjekti.
U kojoj meri je EPS spreman za konkurenciju i otvaranje tržišta koje propisuje, između ostalog, novi zakon o energetici?
D. Marković: EPS je monopolista koji priželjkuje otvaranje tržišta, jer će nam to promeniti cenovnu politiku. Oni koji imaju više cene od prosečnih moraće da ih snize, a oni koji imaju niže od prosečnih će ih povećati. Imajući u vidu trenutnu situaciju, tržište će povećati cenu električne energije u Srbiji. Prvo se otvara oko 40 odsto tržišta za industrijske potrošače, od 1. januara 2013. Nisu nama konkurencija samo elektroprivrede iz regiona, već i trgovci električnom energijom. I mi, međutim, otvaramo trgovačke centre u Budimpešti, Sarajevu i Bukureštu i pripremamo se za utakmicu koja će nam omogućiti dobar biznis. Naša pozicija na tržištu neće biti toliko loša zahvaljujući dobrom proizvodnom portfoliju, relativno niskoj prosečnoj ceni na visokom naponu i nekim performansama sistema koje nam omogućuju da podnosimo rizike trgovine lakše nego trgovci.
Pre svega mislim na reverzibilnu hidroelektranu Bajina Bašta koju u svakom trenutku možemo da je aktiviramo i preuzmemo veće trgovačke rizike. EPS je, dakle, danas monopolista, ali ne svojom voljom,već zbog ambijenta u kojem radimo. Zbog toga što imamo nisku cenu električne energije niko neće da nas napusti. I ranije su kvalifikovani kupci mogli da biraju, ali niko nije otišao drugim snabdevačima. U proizvodnji smo i dalje mono-polisti jer niko drugi ne gradi. Na neki način sami sebi
pravimo konkurenciju, jer u svim strateškim projektima izgradnje novih kapaciteta dovodimo strane partnere koji učestvuju sa 51 i više odsto u vlasništvu. To su praktično novoformirana preduzeća u kojima EPS ima samo udeo, ali to će biti nezavisni proizvođači električne energije i nama na neki
način konkurenti.
Koji je od pokrenutih novih projekata najdalje odmakao?
D. Marković: Dva projekta su prilično odmakla, u kojima imamo formirane firme sa stranim partnerima i intenzivno se na terenu radi. To su hidroelektrane na Ibru, sa Italijanima, i Velikoj Moravi sa nemačkim RWE-om. Na Ibru je snimljen teren, uskoro će i na Velikoj Moravi, a paralelno se rade projekti i studije izvodljivosti. Dobili smo partnera za Kolubaru B s kojim ozbiljno radimo, i to je daleko odmaklo, dok se za TENT B3 na tenderu niko nije javio. Za TE TO Novi Sad prošle nedelje dobili smo jednu ponudu grčko-slovačko-ruskog konzorcijuma, videćemo da li zadovoljava zahteve. Srbija je zemlja sa mnogo rizika i ulagači oprezno ulaze. Mislite da ih privlači cena od tri ili četiri centa? U Srbiji smo često skloni da kritikujemo državu i sporu administraciju. Naravno, svi bismo želeli da procedura ide brže, ali nismo mi tu nikakav izuzetak. Od ideje da se pravi hidroelektrana do građevinske dozvole i u Austriji je potrebno šest i po godina. Da biste ovde dobili građevinsku dozvolu potrebno je 78 koraka, ali ta procedura je prepisana sa Zapada gde su izrade studija uticaja na životnu srediny, primera radi, mnogo strože i sporije nego u Srbiji. Mi smo, istina, dodali na to prethodnih 20 godina u kojima ništa nije rađeno pa se odužilo.
Šta je sa najavljivanim kineskim i ruskim kreditima?
D. Marković: EPS je nisko zadužena kompanija i sa te strane ima potencijal za zaduživanje, ali taj potencijal gubi zbog veoma niske cene električne energije. Te kredi-te treba vraćati. U ovoj fazi bismo mogli da uđemo u samo jedan kreditni aranžman, najverovatnije za neku hidroelektranu, dok su
svi ostali projekti na bazi strateških partnerstava i zajedničkih ulaganja.
Možete li da ulažete bar u male obnovljive izvore energije?
D. Marković: Na osnovu kreditnog aranžmana koji smo dobili od EBRD-a počeli smo izgradnju 23 male
hidroelektrane. Imamo još nekoliko potencijalnih projekata u pripremi, na sunce i komunalni otpad, ali
oni su više pokazni. Očekujemo da u naredne dve godine razvijemo projekat za vetrogeneratore kod Kostolca, 30 megavata u početku, a lokacija ima potencijal za blizu 200 megavata. Kažu da je najveći potencijal biomasa, ali to mora da bude strateški organizovano. Nije suština iseći šumu, niti je primereno da se velika elektroprivreda time bavi, već obezbeđenje biomase treba da organizuju lokalne samouprave ili udruženja poljoprivrednika. Kažu da su tajkuni nakupovali zemlju po Vojvodini, možda
neko od njih uđe u posao sa biomasom.
Da li je EPS kočnica za preuzimanje električne energije od malih proizvođača?
D. Marković: Već imamo tridesetak ugovora sa malim proizvođačima kojima plaćamo električnu energiju po fid-in tarifama, mahom su to male hidroelektrane. EPS nije kočnica, od 78 koraka naš je samo jedan, da izdamo saglasnost na priključak. Tu famu podgrevaju oni što su dobili saglasnost za vetrogeneratore. EPS trenutno ima potencijal da balansira, jer vetar je nestabilan izvor energije, sistem snage 450 megavata. Oni kažu da je to malo, a nisu napravili još nijedan megavat. Kad napravimo još jednu reverzibilnu hidroelektranu ili neko proizvodno postrojenje, imaćemo veći potencijal za balansiranje. Možda ćemo ipak mi pre da napravimo naše vetrogeneratore.
Kako napreduje interna revizija u EPS-u?
D. Marković: Interna revizija, odnosno revizija i kontrola poslovnog sistema je na početku, još nije potpuno oformljeno odeljenje, ali svaki dan dobijam neke rezultate. U EPS-u se godišnje sprovede 10.000 javnih nabavki, više od 30 dnevno. Od toga dva odsto, ili 200 nabavki ima neku nepravilnost. Zakon je defini-sao procedure po kojima radite i to je sistemsko rešenje, kao i kontrola i nadzor unutar kompanije, koji treba da deluju preventivno.
