Jugoistočna Evropa približava se odlučujućoj fazi svog ciklusa razvoja obnovljivih izvora energije. Godinama je region imao koristi od onoga što je izgledalo kao izuzetno atraktivan investicioni prozor: snažna solarna insolacija, nedovoljno razvijeni vetrokoridori, relativno niski troškovi zemljišta, rast cena električne energije i politički zamah nastao nakon evropske energetske krize posle 2022. godine. Investitori su ulazili u Srbiju, Rumuniju, Grčku, Bugarsku, Crnu Goru, Albaniju i Bosnu i Hercegovinu sa pretpostavkom da će obnovljivi kapaciteti ostati strukturno vredni jer regionu treba više domaće proizvodnje i električne energije sa manjim ugljeničnim intenzitetom.
Ta pretpostavka i dalje važi — ali samo delimično.
Do 2026. godine, razvijenija tržišta obnovljivih izvora u regionu JIE počinju da pokazuju prve simptome istog problema koji je već transformisao delove Zapadne Evrope: višak obnovljive energije tokom određenih sati, pad capture cena, mrežna zagušenja, balansni pritisci i rastući rizik od ograničavanja proizvodnje. Problem nije u tome što obnovljiva energija više nije potrebna. Problem je u tome što obnovljiva električna energija sve češće dolazi u koncentrisanim količinama u isto vreme — često u mreže koje nikada nisu bile projektovane za visok nivo intermitentne proizvodnje.
To je zamka prekomerne ponude obnovljive energije.
Zapadna Evropa prva je ušla u ovu fazu. Nemačka, Španija, Holandija i delovi nordijskog regiona već su prolazili kroz periode kada snažna proizvodnja iz vetra ili solarnih elektrana obara veleprodajne cene duboko naniže ili čak u negativnu zonu. Takvi događaji više nisu retke tržišne anomalije. Oni predstavljaju strukturne signale da elektroenergetskim sistemima treba više fleksibilnosti, više skladištenja energije, jače interkonekcije i snažniji odgovor potrošnje kako bi apsorbovali višak obnovljive energije.
Jugoistočna Evropa još nije u istoj poziciji, ali se kreće istom putanjom.
Grčka predstavlja najjasniji signal upozorenja. Brza ekspanzija solarnih elektrana već je stvorila vidljivu kompresiju cena tokom podnevnih sati u periodima jake insolacije i umerenog nivoa potražnje. Solarni projekti proizvode najviše upravo onda kada je tržište već prezasićeno energijom, što smanjuje ostvarene capture cene i povećava potrebu za baterijama, interkonekcijama i fleksibilnim balansiranjem pomoću gasa ili hidroenergije. Grčki primer je važan jer pokazuje koliko brzo tržište može preći iz faze manjka obnovljive energije u fazu obnovljivih zagušenja kada se razvoj ubrza.
Bugarska se suočava sa sličnim pritiscima. Solarni kapaciteti brzo rastu, dok je postojeći elektroenergetski sistem i dalje oblikovan proizvodnjom iz uglja i nuklearne energije. Tokom perioda visoke solarne proizvodnje podnevne cene sve više slabe, dok vrednost fleksibilnih kapaciteta raste. Rumunski sistem je diverzifikovaniji zahvaljujući nuklearnoj i hidroenergiji, ali snažna proizvodnja vetra u Dobrudži, rast solarnih projekata i buduće ambicije vezane za vetroparkove u Crnom moru znače da bi i Rumunija mogla ući u periode prekomerne ponude ukoliko ulaganja u mrežu i skladištenje energije budu kasnila.
Srbija ulazi u istu tranziciju, ali iz drugačije početne pozicije.
Zemlja se i dalje snažno oslanja na proizvodnju iz lignita i još nije dostigla nivo zasićenosti obnovljivim izvorima kakav je vidljiv u Grčkoj. Međutim, pravac razvoja je jasan. Razvoj vetroparkova u Vojvodini, solarni projekti širom istočne i južne Srbije i pojava oko 4,54 GWh planiranog baterijskog skladištenja povezanog sa EMS ugovorima o priključenju pokazuju da se tržište već priprema za mnogo volatilniji elektroenergetski sistem.
Centralno pitanje jeste da li Jugoistočna Evropa može izbeći ponavljanje grešaka Zapadne Evrope.
Region ima nekoliko važnih prednosti. Penetracija obnovljivih izvora i dalje je niža u mnogim tržištima regiona JIE, što vladama i operatorima prenosnih sistema daje vreme za bolje planiranje integracije. Fleksibilnost hidroenergije u Albaniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Rumuniji predstavlja balansni resurs kakav mnoga zapadnoevropska tržišta nemaju u sličnom obimu. Regionalne interkonekcije se unapređuju, a projekti poput Transbalkanskog koridora mogli bi dodatno ojačati prekograničnu fleksibilnost između Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.
Najnovija zapažanja Energetske zajednice dodatno pokazuju zašto je to važno. Prvi kvartal 2026. godine doneo je veliku promenu u tokovima električne energije između EU i Zapadnog Balkana, pri čemu je komercijalna razmena pala za približno 25%, dok su tokovi iz EU ka WB6 regionu pali još snažnije. Same cenovne razlike nisu bile dovoljne da obezbede efikasnu arbitražu, delimično zato što su ugljenični i strukturni faktori ograničili trgovačke tokove.
To je ključna lekcija za tržišta regiona JIE: interkonekcije, ugljenična struktura i fleksibilnost određuju da li će višak obnovljive energije postati izvozna vrednost ili zarobljena energija bez tržišne koristi.
Ukoliko region ne uspe da koordinira širenje mreže, razvoj skladištenja energije i tržišnu integraciju, višak obnovljive energije postaće sve skuplji problem. Solarni investitori suočavaće se sa padom capture cena. Vetroprojekti trpeće zagušenja i balansne penale. Operatorima prenosnih sistema biće potrebno sve više ograničavanja proizvodnje. Kreditori će zahtevati više premije rizika. Investitori će se pomerati sa samostalnih proizvodnih projekata ka hibridnim platformama ili razvijenijim tržištima.
Zamka nije u tome što postoji previše obnovljive energije u apsolutnom smislu. Problem je u tome što previše neoptimizovane obnovljive energije ulazi u slabe sisteme u pogrešno vreme.
Baterijsko skladištenje energije predstavlja prvu liniju odbrane. BESS sistemi mogu apsorbovati podnevni višak solarne energije, smanjiti izloženost negativnim cenama i prazniti energiju tokom večernjih vršnih opterećenja. Oni takođe podržavaju balansna tržišta i smanjuju troškove neravnoteže obnovljivih izvora. Grčka, Srbija i Rumunija već idu u tom pravcu, ali će obim potreban početkom 2030-ih verovatno biti mnogo veći nego što sadašnji projekti sugerišu.
Hidroenergija predstavlja drugu liniju odbrane.
Albanija i Crna Gora mogle bi postati premium balansna tržišta ukoliko se upravljanje akumulacijama optimizuje prema regionalnoj volatilnosti obnovljivih izvora, a ne samo prema domaćoj proizvodnji. Rumunski hidroenergetski sistem takođe joj daje strukturnu prednost kako se vetar na moru i solarna energija budu širili. Hidroenergija može pokriti dugotrajnije potrebe za fleksibilnošću koje baterije same još ne mogu ekonomski efikasno da reše.
Prenosna infrastruktura predstavlja treću liniju odbrane.
Jače prekogranične veze omogućavaju da se višak obnovljive energije prebaci ka centrima potrošnje ili balansnim kapacitetima. Podmorski kabl između Crne Gore i Italije, interkonekcije Srbije, veze Rumunije i Mađarske, konekcije između Grčke i Bugarske i Transbalkanski koridor nisu samo mrežni projekti. Oni predstavljaju infrastrukturu za očuvanje vrednosti obnovljive energije.
Fleksibilnost potrošnje predstavlja četvrtu liniju odbrane.
Industrijski potrošači, data centri, elektrolizeri, sistemi daljinskog hlađenja i turistička infrastruktura mogu apsorbovati električnu energiju tokom perioda niskih cena ukoliko tržišni dizajn podstiče fleksibilnu potrošnju. Ovo je posebno relevantno za industrijsku bazu Srbije, turistički i logistički sektor Grčke, proizvodni sektor Rumunije i priobalnu potrošnju električne energije u Crnoj Gori.
I finansiranje mora da se promeni.
Prvi ciklus obnovljivih izvora u regionu JIE finansirao je megavate. Sledeći ciklus mora finansirati fleksibilnost. Samostalni solarni i vetro projekti ostaće važni, ali će se tržišna premija sve više prebacivati na projekte koji kombinuju proizvodnju sa skladištenjem energije, pozicioniranjem u mreži, industrijskim offtake ugovorima i aktivnim trgovačkim sposobnostima. Infrastrukturni fondovi sve više će favorizovati portfolije sposobne da upravljaju volatilnošću, a ne samo da proizvode električnu energiju.
Jugoistočna Evropa još uvek ima vremena da izbegne najgoru verziju zamke prekomerne ponude obnovljive energije kroz koju je prošla Zapadna Evropa. Međutim, vremenski prostor se sužava. Razvoj obnovljivih izvora raste brže od razvoja tržišne arhitekture regiona. Ukoliko aukcije, mrežni redovi čekanja i projektni pipeline nastave da rastu bez paralelnih ulaganja u skladištenje energije, interkonekcije i balansna pravila, višak obnovljive energije mogao bi postati ključni rizik tržišta električne energije regiona JIE krajem 2020-ih godina.
Države koje uspešno upravljaju ovom tranzicijom neće usporavati razvoj obnovljivih izvora.
One će obnovljivu električnu energiju učiniti trgovački vrednijom, fleksibilnijom i bankabilnijom.
Pobednici će biti oni koji razumeju da sledeća faza energetske tranzicije nije pitanje proizvodnje najveće količine energije tokom sunčanih i vetrovitih sati.
Suština je u očuvanju vrednosti te energije onda kada svi ostali proizvode u isto vreme.
Pripremljeno od strane virtu.energy
