Hrvatska je formirala svoj prvi značajniji investicioni portfelj baterijskih sistema, sa 47 projekata ukupne snage veće od 100 MW i kapaciteta od oko 250 MWh, ali slabo korišćenje dostupnih subvencija ukazuje na to da se razvoj skladištenja energije i dalje odvija sporije nego što su kreatori politike očekivali.
Nadležne institucije potpisale su ugovore o podršci u vrednosti od oko 16,3 miliona evra.
Neki od baterijskih sistema već su završeni, dok se očekuje da preostali projekti budu pušteni u rad tokom 2026. godine.
Projekti zajedno predstavljaju oko 250 MWh kapaciteta za skladištenje energije.
Međutim, još značajniji je podatak o neiskorišćenim sredstvima.
Hrvatska je u okviru programa stavila na raspolaganje oko 50 miliona evra, što znači da je do sada ugovoreno svega oko trećine ukupno dostupne podrške.
To ukazuje na to da sama finansijska podrška nije bila dovoljna da ubrza razvoj skladištenja energije očekivanom brzinom.
Neizvesnost prihoda ostaje prepreka
Ekonomika baterijskih sistema zavisi od više faktora, a ne samo od bespovratnih sredstava za izgradnju.
Investitorima je potrebno poverenje da projekti mogu da ostvaruju prihode kroz arbitražu na veleprodajnom tržištu, usluge balansiranja, pomoćne usluge ili uštede kod potrošnje iza brojila.
Ta tržišta se u Hrvatskoj i dalje razvijaju.
Zemlja raspolaže značajnim hidroenergetskim kapacitetima, koji već obezbeđuju deo fleksibilnosti koju baterije pružaju na drugim tržištima.
To može da ograniči pojedine mogućnosti za ostvarivanje prihoda od kratkotrajnog skladištenja energije.
Istovremeno, brzo povećanje solarnih kapaciteta počinje da stvara izraženije razlike u cenama električne energije tokom dana.
Fotonaponska proizvodnja obara cene tokom dana, dok električna energija u večernjim satima zadržava veću vrednost.
Očekuje se da će takve razlike postepeno poboljšavati ekonomsku opravdanost ulaganja u baterijske sisteme.
Pristup elektroenergetskoj mreži predstavlja još jedno ograničenje.
Investitorima u baterijske sisteme potrebna su jasna pravila za priključenje i dovoljan kapacitet mreže za punjenje i pražnjenje baterija bez stvaranja dodatnih zagušenja.
Veliki industrijski potrošači mogu imati drugačiju ekonomsku računicu.
Za fabrike, komercijalne objekte i logističke kompanije, baterije mogu da smanje preuzimanje električne energije iz mreže u periodima vršnog opterećenja i povećaju potrošnju energije proizvedene iz sopstvenih solarnih sistema, umesto da se u potpunosti oslanjaju na prihode sa veleprodajnog tržišta.
Prvi talas postavlja osnovu za dalji razvoj
Portfelj od 250 MWh i dalje je skroman u poređenju sa projektima skladištenja energije kapaciteta više gigavat-časova koji se razvijaju u Rumuniji i Grčkoj.
Ipak, on Hrvatskoj obezbeđuje koristan prvi operativni pokazatelj.
Investitori, finansijeri i regulatorna tela moći će da prate kako baterijski sistemi funkcionišu na domaćim tržištima balansiranja i električne energije.
Ako ti projekti ostvare atraktivne prinose, preostala javna sredstva mogla bi da podrže veći drugi talas ulaganja.
Ukoliko se pokaže da projekti imaju poteškoće, neiskorišćeni deo subvencija mogao bi da ukaže na potrebu za izmenama tržišnog modela, a ne samo za dodatnim subvencijama.
Hrvatska je sada proširila skladištenje energije izvan okvira pilot-projekata.
Sledeće pitanje je da li će prihodi sa tržišta električne energije postati dovoljno visoki da baterijski sistemi postanu investiciono održivi bez značajne državne podrške.
