Razvoj događaja na tržištu električne energije širom Jugoistočne Evrope tokom dvadesete nedelje sve više podseća na strukturne uslove koji su transformisali zapadnoevropska elektroenergetska tržišta tokom prethodne tri godine. Ono što se nekada smatralo privremenom distorzijom izazvanom obnovljivim izvorima energije sada postaje trajna karakteristika regionalnog elektroenergetskog sistema: intermitentna proizvodnja iz obnovljivih izvora počinje da diktira formiranje cena, prekogranične tokove, troškove balansiranja, pa čak i industrijsku konkurentnost širom Balkana.
Najnoviji regionalni tržišni podaci pokazali su snažan pad veleprodajnih cena električne energije na većini tržišta Jugoistočne Evrope, dok je proizvodnja energije vetra naglo rasla, a angažovanje termoelektrana opadalo. Ukupna proizvodnja iz varijabilnih obnovljivih izvora energije širom regiona povećana je za 27% na nedeljnom nivou, dok je sama proizvodnja iz vetroelektrana porasla za više od 57%. Istovremeno je termo proizvodnja pala za skoro 14%, pri čemu je proizvodnja iz gasnih elektrana opala još brže.
Ovo nije samo kratkoročna priča o vremenskim uslovima.
Sama tržišna struktura počinje da se menja.
Širom Evrope, tržišta električne energije istorijski su se oslanjala na predvidivu termo proizvodnju koja je formirala stabilne marginalne cene. Elektrane na ugalj, gas, hidroelektrane i nuklearne elektrane funkcionisale su kao kontrolisani proizvodni kapaciteti sposobni da balansiraju ponudu i potražnju uz relativno stabilnu ekonomiku angažovanja. Obnovljivi izvori energije prvobitno su ulazili u ovaj sistem kao dopunski kapaciteti.
Ta hijerarhija se sada preokreće.
Vetar i solarna energija sve više određuju cenovni minimum tokom velikog dela dana, dok termo proizvodnja uglavnom preuzima ulogu balansnog kapaciteta. Ova strukturna inverzija fundamentalno menja modele prihoda proizvođača, trgovaca, operatora baterijskih sistema, industrijskih potrošača i prenosnih sistema.
Region Jugoistočne Evrope ulazi u ovu tranziciju kasnije od Zapadne Evrope, ali sve većom brzinom.
Srbija posebno jasno ilustruje ovu transformaciju u nastajanju.
Tokom dvadesete nedelje cene električne energije u Srbiji pale su za 12,5% na nedeljnom nivou, dok je proizvodnja energije vetra snažno porasla sa relativno niske baze. Međutim, istovremeno je proizvodnja hidroenergije pala za gotovo 50%, prisiljavajući sistem na značajno veći uvoz električne energije. Neto uvoz električne energije skočio je za više od 251% na nedeljnom nivou.
Ova kombinacija je strateški veoma značajna jer pokazuje kako bi buduća tržišta električne energije u Jugoistočnoj Evropi mogla sve više funkcionisati pod istovremenim uslovima obilja obnovljive energije i nesigurnosti u balansiranju sistema.
Pitanje više nije samo adekvatnost proizvodnje.
Pitanje postaje adekvatnost fleksibilnosti sistema.
Kako udeo obnovljivih izvora raste, tržišta sve više zahtevaju:
- balansne kapacitete sa brzim odzivom,
- baterijske sisteme za skladištenje energije,
- fleksibilnost prekograničnih prenosnih kapaciteta,
- sposobnost upravljanja potrošnjom i
- likvidnost unutardnevnog tržišta.
Bez ovih mehanizama, sama ekspanzija obnovljivih izvora počinje da destabilizuje strukturu cena.
Ova dinamika već je vidljiva širom nekoliko evropskih tržišta gde periodi viška obnovljive energije sada proizvode nulte ili negativne cene tokom vršnih solarnih sati, nakon čega slede nagli večernji skokovi cena kada solarna proizvodnja nestane, a termo balansiranje mora brzo da se vrati u sistem.
Region Jugoistočne Evrope sve se više približava istoj tranziciji.
Iako su negativne cene i dalje ređe nego u Nemačkoj, Francuskoj, Španiji ili Holandiji, strukturni uslovi za njihovo pojavljivanje sada se ubrzano razvijaju širom Balkana usled:
- rasta solarnih kapaciteta,
- ubrzanog razvoja vetroelektrana,
- regionalnog tržišnog povezivanja i
- snažnije integracije prekograničnih prenosnih sistema.
Uticaj na ekonomiku projekata mogao bi postati veoma dubok.
Tradicionalni tržišno orijentisani projekti obnovljivih izvora energije, zasnovani na pretpostavci stabilne bazne proizvodnje, mogli bi se suočiti sa rastućim pritiskom na prihode tokom dnevnih vrhunaca proizvodnje. Nasuprot tome, hibridni sistemi koji kombinuju vetar, solarnu energiju, baterijsko skladištenje i fleksibilno upravljanje proizvodnjom verovatno će ostvarivati znatno povoljnije cenovne profile.
To fundamentalno menja procene finansijske održivosti projekata.
Istorijski gledano, projekti obnovljivih izvora energije u Srbiji, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj prvenstveno su procenjivani na osnovu instalisanog kapaciteta, fid-in mehanizama i godišnjih procena proizvodnje.
Budući modeli finansiranja verovatno će se sve više fokusirati na:
- ostvarene tržišne cene („capture prices“),
- optimizaciju unutar dana,
- izloženost ograničenjima proizvodnje,
- integraciju skladištenja energije,
- troškove balansiranja i
- sposobnost monetizacije prekogranične trgovine.
Ova evolucija je posebno važna za strane industrijske investitore koji ulaze u Jugoistočnu Evropu u okviru restrukturiranja povezanog sa CBAM mehanizmom.
Evropske industrijske grupe sve više posmatraju Jugoistočnu Evropu ne samo kao lokaciju sa nižim troškovima proizvodnje, već i kao stratešku platformu za snabdevanje niskougljeničnom električnom energijom.
To stvara novu konkurentsku hijerarhiju unutar regiona.
Industrijske zone sposobne da obezbede:
- stabilne PPA ugovore za obnovljive izvore energije,
- sledljive garancije porekla,
- satno usklađivanje električne energije i
- fizički proverljivo snabdevanje električnom energijom sa niskim ugljeničnim intenzitetom
mogle bi sve više privlačiti povlašćene tokove industrijskih investicija.
U praktičnom smislu, ovo bi moglo promeniti industrijsku geografiju širom Srbije, Rumunije, Bugarske i Crne Gore.
Oblasti povezane sa koridorima obnovljivih izvora visokog kapaciteta ili snažnom prenosnom infrastrukturom mogle bi sve više nadmašivati regione koji zavise od zastarelih termo sistema ili slabije integracije elektroenergetske mreže.
Posledice po operatore prenosnih sistema jednako su značajne.
Dvadeseta nedelja već je pokazala snažno intenziviranje prekogranične trgovine električnom energijom širom regiona, pri čemu je ukupan neto uvoz porastao za više od 51% na nedeljnom nivou. Bugarska je prešla iz pozicije uvoznika u snažnog izvoznika, dok su Grčka, Srbija i Mađarska značajno povećale zavisnost od uvoza.
To odražava rastući značaj regionalnog balansiranja umesto izolovanih nacionalnih proizvodnih sistema.
Na mnogo načina, Jugoistočna Evropa se postepeno razvija u jedinstveni balansni ekosistem.
Zemlje sa povoljnijim uslovima za obnovljive izvore energije u određenom trenutku sve više izvoze jeftinu električnu energiju susednim sistemima koji imaju slabije uslove za vetar ili sunce. Ova dinamika povećava vrednost interkonektora, balansnih rezervi i fleksibilnosti prenosnih sistema.
Kao rezultat toga, buduća konkurentnost tržišta električne energije mogla bi manje zavisiti od same domaće proizvodnje, a više od pozicije države unutar regionalne arhitekture energetskih tokova.
Rastući značaj Bugarske to posebno dobro ilustruje.
Pozicionirana između Rumunije, Grčke, Turske, Srbije i Severne Makedonije, Bugarska sve više funkcioniše kao balansno i tranzitno čvorište za tokove električne energije u Jugoistočnoj Evropi. Kako se regionalni udeo obnovljivih izvora ubrzano povećava, ova tranzitna uloga mogla bi postati komercijalno i strateški ključna.
Isto važi i za buduće projekte koji uključuju:
- EMS u Srbiji,
- CGES u Crnoj Gori,
- Transelectrica u Rumuniji i
- IPTO u Grčkoj.
Sama prenosna infrastruktura postaje nova investiciona klasa u procesu dekarbonizacije.
Istovremeno, tržišta gasa nastavljaju da unose značajnu volatilnost u regionalni sistem.
Evropske TTF cene gasa ponovo su tokom nedelje porasle iznad 50 evra po megavat-satu, podstaknute zategnutim LNG tržištem, geopolitičkom neizvesnošću i nedovoljno isplativom ekonomijom punjenja evropskih skladišta gasa.
Ovo ostaje veoma značajno jer gas i dalje određuje marginalne cene električne energije na nekoliko tržišta povezanih sa Jugoistočnom Evropom, posebno u Italiji i Grčkoj.
Rezultat je sve više podeljen evropski elektroenergetski sistem.
Sa jedne strane nalaze se sistemi sa velikim udelom obnovljivih izvora energije koji sve češće prolaze kroz periode potisnutih ili negativnih cena.
Sa druge strane nalaze se sistemi izloženi gasu, koji se suočavaju sa strukturno visokim marginalnim troškovima.
Jugoistočna Evropa sada se nalazi direktno između ta dva sveta.
Ta pozicija bi na kraju mogla postati jedna od najvećih strateških prednosti regiona.
Za razliku od razvijenih zapadnoevropskih tržišta koja se već suočavaju sa ozbiljnim efektima „kanibalizacije“ obnovljivih izvora energije, tržišta Jugoistočne Evrope i dalje imaju relativno niži udeo obnovljivih izvora, značajne neiskorišćene prenosne koridore, velike mogućnosti za balansiranje sistema i rastuću industrijsku potražnju za električnom energijom.
To znači da region još uvek može uhvatiti višegodišnji investicioni ciklus pre nego što višak obnovljive energije potpuno pritisne dugoročne prinose.
Za investitore to sve više favorizuje:
- hibridne portfelje obnovljivih izvora energije,
- integraciju baterijskih sistema za skladištenje energije,
- sposobnost prekogranične trgovine,
- industrijske PPA ugovore za obnovljive izvore energije i
- fleksibilne sisteme upravljanja proizvodnjom.
Samostalni intermitentni proizvodni kapaciteti bez mogućnosti balansiranja mogli bi tokom druge polovine ove decenije postajati sve izloženiji volatilnosti prihoda.
Dvadeseta nedelja sve jasnije pokazuje da Jugoistočna Evropa izlazi iz stare paradigme jednostavnog rasta proizvodnje električne energije.
Naredna faza regionalnog tržišta verovatno će se vrteti oko fleksibilnosti, sledljivosti, balansiranja, skladištenja energije i prekogranične optimizacije — a ne samo oko prostog povećanja megavatnih kapaciteta.
