Diskusija o mogućem gasnom interkonektoru između Hrvatske i Srbije, koji bi omogućio transport ukapljenog prirodnog gasa iz Jadranskog mora u srpski sistem, predstavlja ključnu tačku za budućnost srpskog tržišta gasa. Ovaj projekat može značajno promeniti strukturu snabdevanja, pregovaračku poziciju Srbije i njenu izloženost budućim cenovnim dinamikama.
Trenutno, Srbija godišnje troši između 2.7 i 3.0 bcm prirodnog gasa, pri čemu je potražnja usmerena na sisteme daljinskog grejanja, proizvodnju električne energije u vršnim periodima i energetsku industriju. Domaća proizvodnja pokriva samo marginalni deo ove potražnje, dok je glavni izvor snabdevanja gas koji se uvozi putem dugoročnih ugovora preko koridora TurkStream, gde je Rusija dominantan dobavljač.
Trenutna struktura srpskog tržišta gasa je koncentrisana sa jednim glavnim pravcem uvoza i jednim dominirajućim snabdevačem. Ovo donosi stabilnost cena, ali istovremeno ograničava fleksibilnost i pregovaračku moć Srbije. Predloženi interkonektor sa Hrvatskom predstavlja prvu ozbiljnu alternativu koja bi mogla povezati Srbiju sa globalnim tržištem gasa.
Iako se ne očekuje trenutna zamena ruskog gasa, početni dotoci LNG-a u Srbiju mogli bi se kretati između 0.5 i 1.0 bcm godišnje, što čini 15-35 procenata ukupne potražnje. Ova promena ne bi redefinisala mešavinu snabdevanja, ali bi mogla značajno uticati na pregovaračku moć Srbije.
Upravljanje pristupom LNG-u donosi nove izazove za srpske donosioca odluka. Ugovori o gasu iz cevovoda su omogućili stabilnost cena, dok LNG može doneti izloženost globalnim ciklusima koji mogu biti bolni tokom perioda zategnutosti na tržištu. Srbija će morati aktivno upravljati ovom izloženošću kroz optimizaciju skladištenja i reforme regulative.
Pitanje vlasničke strukture interkonektora je od suštinskog značaja za Srbiju. Učešće kompanije Srbijagas ili njenog podizvođača gotovo je neizbežno, a hybridni modeli vlasništva mogu uključivati saradnju sa stranim kapitalom ili investitorima iz SAD-a. Ovaj pristup može smanjiti rizik finansiranja, ali takođe može dovesti do pritiska za liberalizaciju tržišta.
Cene gasa u Srbiji su istorijski bile zaštićene od volatilnosti evropskih tržišta zahvaljujući dugoročnim ugovorima i državnoj intervenciji. Međutim, pristup LNG-u može izazvati promene u ovom modelu, jer će cene sve više biti upoređivane s evropskim referentnim tačkama.
U narednim godinama očekuje se da će nova globalna kapaciteti za izvoz LNG-a stabilizovati cene u okviru od €25–40/MWh. Ipak, volatilnost će ostati prisutna kao ključni faktor koji utiče na domaće cene.
Povećana dostupnost LNG-a takođe može poboljšati otpornost sistema kroz efikasnije korišćenje postojećih skladišnih kapaciteta i omogućiti Srbiji da kupuje gas po povoljnijim cenama tokom perioda niske potražnje.
Pritisak na reforme bi mogao rasti kako bi se obezbedila veća transparentnost i konkurentnost na tržištu gasa. Očekuje se da će projekat interkonektora biti realizovan između 2028. i 2031., što će poklopiti sa širim promenama u evropskom gasnom pejzažu.
S obzirom na sve navedeno, Srbija se suočava s ključnom odlukom: da li da ostane zavisna od jednog izvora snabdevanja ili da aktivno gradi opcije koje će joj omogućiti veću fleksibilnost i otpornost na globalne promene u energetskom sektoru.
