Unutar EPS-a priča o ponovljenim studijama izvodljivosti ne završava se klasičnim hidroelektranama. Ona postaje još izraženija kada se posmatraju projekti eksplicitno osmišljeni da reše najvidljivije slabosti srpskog sistema: fleksibilnost, balansiranje i sigurnost snabdevanja. Reverzibilne hidroelektrane i termoelektrane na gas prepoznate su više od decenije kao strateška rešenja za ove izazove, ali i dalje uglavnom ostaju ograničene na studije, najave i ažurirane koncepte.
Reverzibilna hidroelektrana Bistrica predstavlja najjasniji primer. Za EPS, Bistrica nije marginalni projekat. Ona se ponovo i ponovo prikazuje kao okosnica budućeg balansiranja sistema, posebno kako penettracija vetra i solarnih kapaciteta raste. U najzrelijim varijantama, Bistrica je projektovana kao postrojenje za pumpno skladištenje sa instaliranim kapacitetom od 600–700 MW, sa mogućnošću skladištenja dovoljno za 8–10 sati rada pri punom opterećenju, što implicira korisnu energiju skladišta od približno 5–6 GWh. Takav obim značajno bi promenio profil fleksibilnosti Srbije. Procene kapitalnih troškova vremenom su se menjale, ali obično su se kretale između 900 miliona i 1,2 milijarde €, odražavajući dominaciju građevinskih radova, troškove elektromehaničke opreme i integraciju u mrežu.
Studije izvodljivosti za Bistricu stalno potvrđuju iste osnovne zaključke. Sa sistemskog aspekta, projekat je izuzetno vredan. Smanjio bi rizik od curtailmenta, podržao vršne opterećenje, stabilizovao frekvenciju i smanjio zavisnost od uvoza u stresnim periodima. Finansijski, međutim, projekat je strukturalno teško realizovati prema trenutnim tržišnim pravilima. Pumpno skladištenje monetizuje vrednost kroz arbitražu, pomoćne usluge i podršku sistemu, ali Srbija nema razvijeno tržište kapaciteta ili fleksibilnosti koje bi garantovalo predvidive prihode. Svaka studija stoga se oslanja na pretpostavke o reformi tržišta, regionalnom povezivanju i volatilnosti cena. EPS se suočava sa projektom koji je kritičan za sistem, ali čiji prihodi nisu sigurni, kapitalno je intenzivan i izložen vremenu od 10–12 godina od prve iskopa do punog povraćaja investicije. U tim uslovima, ponovljena studija izvodljivosti postaje racionalni obrazac. Projekat je previše važan da bi bio otkazan, a previše rizičan da bi bio odobren.
Isti obrazac se javlja kod EPS-ovih koncepata termoelektrana na gas. Tokom poslednje decenije najavljivani su ili najavljivani ponovo projekti na gas, često u rasponu od 300–500 MW u kombinovanom ciklusu. Kapitalni troškovi su obično modelovani između 250 i 400 miliona €, zavisno od konfiguracije i obuhvata priključenja na gas. Ove elektrane se obično opravdavaju kao tranzicione, pružajući fleksibilnu podršku obnovljivim izvorima i zamenjujući stare lignitne jedinice u funkciji balansiranja sistema.
Ovde studije izvodljivosti takođe nisu problem. Tehnički rasporedi, emisioni profili i priključci na mrežu dobro su poznati. Ono što blokira realizaciju je strukturalna izloženost. Dugoročne cene snabdevanja gasom ostaju neizvesne, posebno na postkriznom evropskom tržištu. Preuzimanje električne energije je pretežno tržišno, bez domaćeg tržišta kapaciteta koje bi stabilizovalo prihode. Cene ugljen-dioksida dodaju još jedan sloj dugoročne neizvesnosti. Svaka studija stoga pokazuje prihvatljive prinose samo u scenarijima koji pretpostavljaju buduću regulatornu jasnoću i dubinu tržišta koja još ne postoji. EPS, zadužen za održavanje stabilnosti tarifa i finansijske solventnosti, nema mnogo podsticaja da zaključi rizik cene goriva i tržišnu izloženost za imovinu sa životnim vekom od 25–30 godina.
Bistrica i gasne elektrane unutar EPS-a povezuje to što su oba fleksibilna sredstva čija je vrednost kolektivna, a ne lako monetizovana. Oni stabilizuju sistem, ali tržište ne plaća u potpunosti tu stabilnost. Studije izvodljivosti više puta kvantifikuju sistemske koristi kroz izbegnute uvoze, smanjenje curtailmenta i poboljšanu pouzdanost, često u vrednosti od 50–100 miliona € godišnje u stresnim scenarijima. Ipak, te koristi raspoređuju se difuzno na potrošače i državu, dok kapitalni rizik ostaje na EPS-ovom bilansu.
Sa institucionalnog aspekta, ovo stvara zamku. EPS se očekuje da se ponaša komercijalno, ali i da obezbedi nacionalnu energetsku sigurnost i ciljeve tranzicije. Odobravanje Bistrice ili velike gasne elektrane značilo bi angažovanje blizu 1–1,5 milijarde € u kombinovanom kapitalu za imovinu čiji prihodi nisu ugovorno osigurani. Ponovljene studije izvodljivosti omogućavaju EPS-u da pokaže strateško usklađivanje sa državnom politikom i EU narativima tranzicije bez prelaženja tog praga izloženosti.
Postoji i pitanje sekvenciranja. Reverzibilne hidro i gasne elektrane postaju potpuno racionalne investicije tek kada su reforme tržišta implementirane: mehanizmi nagrađivanja kapaciteta, tržišta pomoćnih usluga, dugoročni ugovori o balansiranju ili eksplicitna državna podrška. U Srbiji se ove reforme razmatraju paralelno sa samim projektima. Studije izvodljivosti tako postaju most između sadašnjeg sistema koji još ne može da nagradi fleksibilnost i budućeg sistema za koji se pretpostavlja da hoće. Dokle god ta budućnost ostaje nedefinisana, most nikada ne završava.
U tom smislu, Bistrica i gasne elektrane nisu izuzeci unutar EPS-a. One su logična ekstenzija istog institucionalnog ponašanja viđenog kod klasičnih hidroelektrana. Projekti koji bi materijalno unapredili sistem ostaju suspendovani u analizama jer koncentrisu dugoročni rizik u okruženju koje difuzno raspodeljuje odgovornost i skraćuje horizonte donošenja odluka.
Paradoks je u tome što su upravo ova sredstva najpotrebnija Srbiji kako jedinice na ugljen stare, a penetracija obnovljivih izvora raste. Bez skladištenja velikog obima i fleksibilne termo podrške, zavisnost sistema od uvoza i hitnih mera se povećava. Ipak, unutar EPS-a, racionalan odgovor na taj paradoks je bio da se nastavi usavršavanje studija izvodljivosti, a ne da se forsira obaveza.
Dok Srbija eksplicitno ne odluči ko plaća za fleksibilnost i kako se ona nagrađuje — kroz tarife, plaćanja kapaciteta ili direktnu državnu podršku — reverzibilne hidroelektrane poput Bistrice i EPS-ove gasne elektrane ostaju glavni projekti u strateškim dokumentima, a ne u radu. Studije će se nastaviti usavršavati, brojevi će se precizirati, a sistem će i dalje čekati da neko preuzme rizik koji studije izvodljivosti tako pažljivo izbegavaju.
